Mehanizacija igrača, u šta ih pretvaraju?

Nova sezona donosi, po nekoj tradiciji, izmene i dopune pravila. Ove godine je poseban akcenat stavljen na zaštitu sudija od vršenja pritiska. Kada sam, okvirno, pročitao o čemu se radi, pomislih da je konačno urađeno nešto korisno što će, bar prividno, izjednačiti poziciju svih igrača, bilo da je u pitanju Kobe Bryant ili Ed Davis( npr).
 
Ne kažem, treba istaći ko je Kobe i kako je postao to što je sada, potrebno je i da mladi igrači prođu ceo trnovit put kako bi sazreli, ne samo kao igrači, već i kao ljudi( da nauče da poštuju lik i delo velikana, pa da trudom i radom jednoga dana sebi obezbede takav status), ali razlika između superzvezda i običnih igrača, koja se kreirala poslednjih godina, postala je besmislena. Samom svojom pojavom nekolicina velikana bi kod sudija u momentu promenila način razmišljanja( to se, pre svega, odnosi na mlađe i neiskusnije delioce pravde). Dakle, nova pravila bi trebala to da izmene ili barem ublaže. Međutim, stvar je mnogo radikalnija kada se primeni na terenu. Ono što me je lično užasnulo je takozvano "sankcionisanje gestikulacija" koje iritiraju publiku. Naime, o čemu se radi: često vidimo kako igrač, nakon dobijenog faula, burno reaguje ili započne raspravu sa sudijom i za to dobije tehničku grešku. I to je, uglavnom, apsolutno korektno. S obzirom da košarku igraju ljudi, a ne roboti, često viđamo kako oštećeni u momentu nervnog rastrojstva priđe aut liniji i, ne obraćajući se nikome, izbaci bes iz sebe nemim pokretima, često uz određene grimase. Ali neko je primetio da to publiku obično okreće protiv sudija pa je, shodno tome, određeno pravilo da se takve stvari ubuduće takođe sankcionišu tehničkom greškom. Gde su tu ljudi, pitaju li se oni išta? Na terenu vidim samo ljude, u publici sede samo ljudi, koji vole da igraju ili navijaju, koji VOLE što su tu baš u tom trenutku, pa shodno tome i reaguju. Na ovaj način na terenu se stvaraju roboti, a od publike kao da se ograđuju. Zašto? Osim novca smatram da je ovde u pitanju uspostavljanje sistema kontrole i moći. No, neću o tome, sport je ono čime se isključivo bavim.
 
Dakle, novo pravilo stavlja sudije u prvi plan, nemaju više samo 5 minuta slave, a igrače mehanizuje( tera ih da oguglaju na sopstvena osećanja i da se povinuju sudiskoj volji). Koliko vidim, mnogima se ovo ne dopada i nadam se da će biti preduzeti konkretni koraci od strane ljudi koji razmišljaju na ovaj način, a imaju veći uticaj u okviru same NBA lige. Nadam se da neće zvučati suludo: ako se ovaj trend nastavi, zar bi nekoga iznenadilo da, jednoga dana, zabrane glasno navijanje jer to ometa igru?

He got game, film o košarci

Omot
Ukratko radnja...

Denzel Washington igra ulogu Jake Shuttlesworth-a, osuđenog za ubistvo supruge. On leži u zatvoru i preispituje sebe i svoj život, gde je grešio i šta bi dao za priliku da se iskupi. Iznenada, prilika mu se ukazuje . . . Ray Allen igra Jesus Shuttlesworth-a, sina gore pomenutog i najboljeg srednjoškolskog igrača na svetu. Maturant je i svi koledži se bore da ga dobiju. Savršeno nesavršen kao čovek, mlad, neiskusan i željan uspeha, ali pošten i beskompleksan, Jesus se nalazi na velikoj životnoj raskrsnici i svi mu putevi deluju isto. Sa ocem ne razgovara od majčine smrti, sam izdržava maloletnu sestru i uz sve to idealna je meta beskompromisnog društva i medija, koji će ga uskoro progutati . . . Priča menja tok kada Jake-u upravnik zatvora nudi skraćenje kazne, pod uslovom da ovaj nagovori sina da krene na određeni koledž( realno prikazana povezanost sistema moći). Jake-u je to idealna prilika da popravi što se da popraviti, ali još važnije, da spreči sina da krene stranputicom. Da li će i kako u tom uspeti, pogledajte.
 
 
 
...i još po nešto 
 
Snimljen je 90ih godina prošloga veka( 1998 ako ćemo precizno), u vreme uspona zvezda uz koje sam odrastao, kako košarkaških, tako i glumačkih. I kritika ga je volela, pa se nalazi na listi 10 najboljih filmova sa košarkaškom tematikom. Šta ga čini tako posebnim? Uh, pa ima toliko toga. Prvo u oči padaju glumci: već uveliko afirmisani Danzel Washington i košarkaška budućnost u najavi, Ray Allen. Iz tehničko-košarkaškog ugla, fenomenalno je poređenje u igri između njih dvojice tj. kako to treba da se radi = Jesus, a onako kako ne treba = Jake( pogledaj video). Poređenje svega: šuta, vođenja lopte, zagrađivanja i kretanja u igri 1 na 1 urađeno je krajnje profesionalno, a opet dovoljno je interesantno za običnu publiku( prouzrokovano je saradnjom velikih stručnjaka iz više oblasti, a to je jedino moguće bez međusobne netrepeljivosti i saradnje). 
 
 
 
Otac i sin igraju basket, zapravo više od igre
 
Priča je fenomenalna ili, kako sam to prethodno bolje rekao, savršeno nesavršena. Kada se čitavo društvo ustremi na pojedinca, pogotovo mladog i kvalitetnog sportistu, njegovo lično razmišljanje i želje teško opstaju. Tada mu može pomoći jedino onaj kome nije stalo samo do njegove karijere i slave, onaj ko ga voli bez obzira koliko je dobar u nečemu. Sada Jake mora da ga podseti na stvari koje ga je učio davno, a koje ovaj tada nije shvatio. Scena na terenu, kada sin konačno pobeđuje oca, zapravo je najjači momenat u filmu. Konačno je postao bolji od oca( bio je i ranije, ali nije imao priliku to da pokaže) i tek je tim činom dokazao da je postao igrač. Ali, još važnije, upravo tada, te večeri na terenu, gde su njih dvojica i započeli neraskidivu vezu koja ih je držala zajedno uprkos svim problemima, odlučio je šta će mu biti prioriteti u životu i kojim će putem ići. I naravno, zna ko će biti uvek tu za njega, bez obzira gde i koliko dobar bio( jeste da zvuči malo otrcano, ali sam zaista tako doživeo).
 
Ovom prilikom, za ljubitelje filmova svih žanrova preporučio bih jedan kavliteten filmski blog.
 
Updated 21.1.2011
 
He got game je prvi clanak prebacen na moj novi blog o košarci i još koječemu. 

Partizan - Caja Laboral, LIVE

Najbolja atmosfera u Evropi biće, večeras, prepreka za prvaka Španije. Kahi je, u ovom momentu, pobeda veći prioritet nego Partizanu, jer bi nakon dve izgubljene utakmice i ove kao treće došao u pitanje i plasman u TOP 16( uz sve to naredne nedelje gostuju Maccabiju). Partizan bi to mogao da iskoristi i pritisak prebaci na goste, pa odgovornom igrom kakvu je pokazao na poslednje dve evroligaške utakmice napravi veliki korak ka plasmanu u TOP 16.
 
Sa aspekta same igre, centri Partizana bi ponovo mogli da naprave tu razliku. Najveći problem Beograđanima bi mogao da napravi Mirza Teletović, nestandardni krlini centar sa fenomenalnim šutem i osećajem da pogađa u važnim momentima. Očekujem dobar početak, da se ne ponovi utakmica sa Maccabijem.
 
 
I četvrtina
 
Bjelica je iznenađenje na poziciji 3, da bi visinom parirao Veselom. Trojkom Đekića Partizan otvara meč, što bi bilo više nego korisno da se nastavi. U prvih nekoliko minuta opterećuju se centri, više lopti ide na Javai-ja. Caja loše brani tranziciju( što Partizan ne koristi najbolje), ali lako pogađa u pozicionim napadima, pogotovo San Emeterio. Stanko Barać kvalitetno brani Paritzanove centre u pozicionoj igri, ali loše se kreće u odbarni pik n rola, što bi, konkretno, Katić mogao da iskoristi. Najslabija karika u igri Beograđana je definitivni Laffayet, imam utisak da ne razume način igranja u Partizanu. Kasnije, u drugoj polovini prve četvrtine, i Javai i Katić nalaze rešenja za igru u napadu protiv Baraća, ali imaju problema sa njim u odbrani i on je najefikasniji u gostujućem timu. Na kraju 18 : 25, prednost za Kahu. Definitivno, u nastavku, mora se igrati čvršća odbrana i više šutirati za 3 poena.
 
 
II četvrtina
 
San Emeterio nastavlja da pogađa, kvalitet sjajnog Španca sada dolazi do izražaja. Ne može ostati  neprimećen sjajan alley oop Laffayet - Vesely( lično volim da vidim takve stvari, ali ne smatram ih preterano važnim). Laffayet se postepeno budi, a Partizan igra čvršće u odbrani i dobro skače u napadu i odbrani. Gist pokazuje sjajan odraz, ali loš osećaj za silaznu putanju u blokiranju( suđene su mu dve silazne putanje). Trojkom Gista Partizan vodi, prvi put, 34 : 33 i konačno liči na onaj stari, borben ali odgovoran( i pored naivno izgubljene lopte od strane Laffaeta jasno je da je tako). Javai je sjajan u napadanju koša licem i leđima, kao i u ofanzivnom skoku, pa je zasluženo prvi dvocifren kod domaćina. Odmaranje Baraća Partizan koristi da poveća prednost, Musli ima problem sa Javai-jem i kasnije Katićem. Na kraju prvog poluvremena 42 : 38, pre svega zahvaljujući odnosu skokova u napadu( 10 : 0) i fenomenalno malom broju izgubljnih lopti ( samo 2).


III četvrtina
 
Vesely, kao na početku, lako izlazi na kraj sa Bjelicom i sa svim svojim kasnijim čuvarima, a i u odbrani odrađuje odličan posao. Nastavlja se otvorena borba na obe strane, ali ne dopada mi se što se Teletović postepeno razigrava i donosi prednost svojoj ekipi, a pored njega Logan je izuzetno precizan sa distance. Izrazito malo šuteva za 3 poena od strane Partizana, dok Kaha ima neznatno više, ali otvorenih i preciznih. Vesely je taj koji drži Partizan u prvom delu treće četvrtine. Sa druge strane, Teletović je sjajan pod košem. Pogodak Božića za 3 poena mnogo znači jer je time uspostavljena dobra saradnja centarske i bekovske linije, od strane centra ka spoljnim pozicijama. Promašaji Baraća i Katića u završnici doveli su do nerešenog rezultata 56 : 56 pred poslednju i odlučujuću četvrtinu.
 
 
IV četvrtina 
 
Logan je i dalje precizan za 3 poena, a Partizan ne nalazi rešenja u napadu, pa vrlo lako gosti odmah stižu na +5( time out bi morao to da reši). I sudije imaju svoje momente, krajem III četvrtine sude 1 faul u napadu i 3 sekunde u reketu, a sada ponovo ofanzivni faul( najblaže rečeno: diskutabilno). U nastavku Partizan nikako da se trgne, i Kaha postepeno podiže prednost. Nakon 5 minuta prve poene postiže Laffayet, katastrofalno po našeg šampiona. Peti faul Baraća bi morao da se iskoristi. Osam vezanih poena Kecmana teraju Ivanovića da zove time out, a utakmica ulazi u neizvesnu završnicu. Kecman nastavlja sa sjajnom i sigurnom igrom. Ne volim da mnogo pominjem sudije, ali uopšte mi se ne dopada kompenzacija koju rade, previše su primećeni. Na 37 sekundi do kraja Partizan vodi sa poenom razlike, publika je ponovo neverovatna. U neizvesnoj penal završnici( koju zaista nisam imao živaca da komentarišem), Partizan je sačuvao prednost koju je imao i savladao prvaka Španije sa 74 : 71. Svaka čast!!!

Pick and roll(pik n rol)

Pick and roll (ili po naški "pik-n-rol") je jedna od osnovnih napadačkih akcija, najčešće korišćena u igri 2 na 2. Pojavila se davno, ali je kulminirala 90ih godina prošloga veka, da bi danas bila najvažniji element u strategijama mnogih trenera. Čak se i do finala stizalo zahvaljujući prednostima ove akcije.
 
 
Šta je pick and roll i kako se izvodi? 
 
Prema školskim definicijama u kreiranju učestvuju dva igrača, od kojih je jedan u posedu lopte (najčešće je to bek čuvan od strane, takođe, beka) i kreće se smerom ka protivničkom košu. Drugi( centar) mu prilazi s prednje strane, najčešće pod uglom od 90, i postavlja pik (više volim da kažem blok, deluje prirodnije) kojim usporava ili, u boljoj varijanti, potpuno zaustavlja protivničkog beka. Bek tada prolazi pored tog bloka( PIK), a saigrač koji ga je postavio nakon tog prolaska okreće se leđima oko protivnika koga je markirao( ROLL) i kreće se paralelno sa svojim bekom dalje u smeru koša. Tada sledi dodavanje od strane beka koje se pretvara u asistenciju u slučaju efikasnog završetka od strane centra. Jednostavno? Pa, u osnovi, da.

 
Video1: Školski primer u izvedbi superzvezdi
 
 
 
Kakve još varijante postoje? 
 

Sve prethodno opisano su, zapravo, školski primeri tj. ono što najčešće viđamo.  Ipak, primena od strane kvalitetnijih ekipa je mnogo šira i kompleksija i bukvalno za sve navedeno postoje alternative( dve ili više). Krenimo redom:

U samom izvođenju učestvuju dva igrača, ali su za odbranu najveće noćne more preostala trojica, pogotovo kod timova koji imaju više kvalitetnih šutera. Na njih se u tim trenucima obraća mnogo manje pažnje nego na gore pomenutu dvojicu, pa samim tim imaju više prostora da upute kvalitetan šut. Bek sa loptom se, nakon protrčavanja pored bloka, vrlo često odluči za dodavanje nekome od njih i egzekucija je neminovna. Kada se tako igra česta je pojava da nekog igrača, organizatora igre, ni ne primetimo tj. nemamo utisak da je odradio značajniji posao, a u zvaničnoj statistici stoji dvocifren broj asistencija. Takođe, mnogo zavisi i od kretnji preostalih igrača, odnosno pravovremenih otvaranja kako bi bili u prilici da prime adekvatan pas i upute šut. Naravno podrazumevno je da se otvoreni šutevi moraju pogađati, inače igra nema efekata.

Akciju najčešće izvode bek i centar, jer su im fizičke predispozicije u skladu sa potrebama. Bek je nizak i agilan, dobro se kreće i ima mogućnost da stvori prednost nakon izlaska iz bloka. Takođe niski igrači su, češće nego visoki, dobri šuteri pa im tako očišćen prostor pruža priliku da to i pokažu. Sa druge strane, centri su visoki i krupni, samim tim manje pokretni, ali zato izuzetno superiorniji kada se dočepaju reketa( ta superiornost naravno zavisi i od kvaliteta asistencije). Medjutim i ovde ima varijacija. Naime, postoji velki broj takozvanih univerzalnih igrača koji mogu da igraju obe uloge. Ako se na parketu nađu dvojica sa tim karakteristikama, vrlo je teško organizovati odbranu na njima jer igraju po primcipu svako sa svakim, i lako kreiraju mis-mečevi. Krilni igrači litvanske reprezentacije su to veoma dobro radili na poslednjem turniru u Turskoj.

Kada govorimo o bloku koji se postavlja, takođe postoje razlike. Ako je osnovna zamisao da se beku otvori prostor u širinu, centar će ga postaviti pod uglom od 90° i time će protivnički bek biti potpuno otsečen od igrača koga čuva. Mana ovoga je ta da se slabije pokretni centri teže uključuju u nastavak akcije, pa je lakše organizovati odbranu na njima. Drugi način je da ugao postavljenog bloka bude manji, čime se centar lakše okreće i brže otvara. U ovoj situaciji defanzivni bek se ne otseca, već samo usporava, ali ipak igrač sa loptom uspeva da ostvari prednost od, najmanje, jednog koraka. Ovaj vid igranje pick n roll-a otvara mnogo više opcija, ali ga uglavnom igraju kvalitetniji timovi. Zašto? Pa ako se blok ne postavi hiruški precizno, kvalitetniji odbrambeni igrači ga vrlo lako probijaju( Dimitris Diamantidis je doktorirao takve blokove pa su neupotrebljivi protiv njega). Ali, ako se sve odradi kako valja, dovosi rezultate.

Na kraju, kada centar primi pas nakon što se dokopa reketa, poentiranje je vrlo često. Ali ako taj gorostas poseduje dodatne kvalitete, sem visine i snage, takođe ima veliki broj opcija. Prva od njih je svakako povratni pas na šut( najčešće na krilo, jer sa te pozicije odbrambeni igrači moraju da dođu na pomoć centru), što je kompleksnija varijanta od one kada šutera trži prvi igrač, ali i teže branjiva. Takođe postoji opcija( meni omiljena) duplog pasa. Dešava se da, kada centar primi loptu, bek biva zaboravljen od strane odbrane, što on ume da kazni kvalitetnom kretnjom ka košu bukvalno iza leđa protivnika, pa dok su svi fokusirani na loptu, centar nakon jedne do dve sekunde zadržavanja vraća pas igraču od koga ga je primio i ovaj je u prilici da završi prelepu akciju.

Video2: Phoenix Suns-i su, do ove sezone, posedovali najkompletniju ekipu za ovakve akcije

Video3: Savršenstvo ili nešto najbliže tome

 

Što se tiče odbrane pick and rolla, to je jedna od najkompleksnijih tematika u svetu košarke i posebno ću je obraditi u nekom od narednih članaka.

 

Dwight Howard, dokaz da ni najbolje nije dovoljno dobro

Priča o supermenu počela je skoro, kada je vitki i skočni srednjoškolac počeo da nabacuje mišićnu masu, naročito u predelu ramena, a da pri tome ne gubi na atletskim sposobnostima.  Čulo se za njega od samog početka, ali većina nije smatrala da  se radi o budućoj superzvezdi, već samo o običnom "glupom  crnji". A onda se to veliko dete( tako ga zovu) razgoropadilo. Već pet godina je najbolji skakač i bloker  ( što je slučajno i rekord) NBA lige, i dva puta je bio Defensive player godine. No, ići će on i dalje, uveren sam u to. Kako? Sa svojim abnormalnim rasponom ruku i lakoćom nošenja ogromnog tela najdominantinji je pod obručima trenutno, ali od ove sezone ima oružje više. Naime, u napadu nije pokazivao( do sada) toliku dominaciju kao u odbrani, uglavnom je poentirao nakon dobrih asistencija, ali u duelima 1 na 1 leđima( uglavnom) ili licem ka košu lako je gubio prethodno teško ostvarene pozicije, a završnice su mu bile izuzetno nemaštovite i često neefikasne. No, kada sam pogledao prvih 5 minuta utakmice protiv Miami-a, videh da se nešto bitno izmenilo. Ovog leta, dok su se drugi bavili potpisivanjem astronomskih ugovora, naš je centar radio sa jednim od najboljih igrača na toj poziciji u istoriji: Hakeem Olajuwon-om( najbolji po košarkaškom znanju). Ukratko, oduševio je sve prisutne. Izuzetno je popravio leđnu tehniku i dosta je maštovitiji u rešavanju 1 na 1 pod košem, stekao više osećaja pri levom poluhorogu, a ono što je mene lično impresioniralo, uzimao je( i pogađao) veliki broj šuteva o tablu( taj pomalo satanizovan šut jedino Tim Duncan i dalje aktivno koristi). Naravno, otvaranja iz pik n roll-a kao i kontrola reketa su i dalje na najvišem nivou.
 
Dakle, ono što ovom prilikom pohvaljujem( a retkost je da to radim kada su u pitanju igrači njegovog tipa) jeste napredak u košarkaškom smislu, popravljanje tehničkih a ne fizičkih elemenata. Zašto? Vraćam se na isto, ako se nastavi kako je krenulo( a hoće), polako će početi da se gube osnovi same igre, ono na čemu ona počiva i zašto su je ljudi zavoleli( zato sam pomenuo, konkretno, šut o tablu), a mladi igrači će težiti isključivo fizičkom napretku uz poznavanje minimuma same košarke( ne kažem da je fizička crta nepotrebna, šta više na visokom je drugom mstu, ali nikako na prvom). Zato pozdravljam ovakve poteze, kada jedan od najvećih atletа današnjice "prizna" da nije dovoljno dobar i odluči da se razvija i na drugim poljima.

Dirk Nowitzki, mali Bog košarke

Dirk Nowitzki izvodi slobodno bacanje

Ponestaje mi reči kada govorim ili pišem o njemu. Da, toliko me fascinira.

Ne bih da tupim o osnovnim podacima, ima ih dovoljno na Wikipediji, kao i na sajtu NBA. Takođe na YouTube-u postoji veliki broj snimaka koji vrlo suvoparno opisuju ovu "veličinu".

Dakle, Dirk! Ako krenemo od osnova košarke, svi kvalitetni treneri govore o tome kako igrač najpre mora da savlada šut, a potom se radi na usavršavanju ostalih elemenata( jer poenta je, gle čuda, postići koš, a to se radi šutem). Kasnije igrač često zaboravi na to( da iskoristim priliku da pohvalim promenu udaljenosti linije za 3 poena, jer će ona vratiti taj pomalo zaboravljeni šut s polu-distance). Dakle, ako uzmemo u obzir da je šut osnovni košarkaški element, onda ovog čoveka slobodno možemo zvati "Prof. dr Dirk Nowitzki". To što je član 50-40-90 kluba ne oslikava samo njegov kvalitetan šut, već i slekciju istog. Naime, ono što posebno cenim kod igrača koji pogotke trže iz daljine, jeste da osete kada im ruka drhti, kada su nesigurni i da to rešavaju sami sa sobom, umesto što se ispucavaju i samim tim ŠTETE timu( naću da navodim na koga ovom prilikom mislim). Dirk, kada nema veče, ne frustrira se i ne iskaljuje bes na obručima i gledaocima iz bližih redova, već pokušava da drugim svojim kvalitetima dopirinese timu i dozvoljava drugima da odrade njegov posao. Sa druge strane, kada "ima veče" nezaustavljiv je gde god da krene i šta god da uradi. Takođe jedan je od najboljih izvođača slobodnih bacanja u istoriji( prosek se vrti oko 90), što pokazuje da je, uz sav kvalitet koji poseduje, smiren i predan igri.

A ono što me najviše fascinira jesu njegove eksplozije u poslednjoj četvrtini. Kako god da odigra prve tri deonice, protivnici strepe šta će se desiti u četvrtoj. Nije retkost, šta više česta je pojava, da prvih 36 minuta završi sa jednocifrenim brojem poena, a na kraju pređe svoj prosek( koji je uvek preko 20). No, to je statistika. Njegova pojava na terenu i izvedbe koje radi u tim trenucima jesu ono što ga čini velikanom. Kontroliše igru tima, smiruje usijane glave i diže uspavane, trudi se isključivo da pronađe najbolje opcije u napadu, ali najvažnije je da preuzima odgovornost u ključnim momentima. Najneizvesnije NBA utakmice završene su tako što je Dirk pogodio šut, za 2 ili 3 poena, i njime doneo pobedu svojim Dallas Mavericksima. Apsolutni lider na terenu. 

 

Partizan - Maccabi LIVE

20:30
Ponos Izraela stigao u Pionir. Bez Jana Veselog biće izuzetno teško parirati skočnim igračima Maccabia. Nadamo se da će uz čvrstu odbranu, dobru saradnju spoljne i unutrašnje linije i naravno pritisak publike uspeti da uspostave dobar sistem, pa valjda će i taj šut krenuti. Duel centara bi mogao da bude najinteresantniji, dva najsnažnija igrača Evrope vodiće tenkovsku bitku pod košem, ali smatram da će ključ pobede jednog ili drugog tima biti neko drugi.
 
21:06 Prva četvrtina
Igrači Partizana krenuli su vrlo loše, za 6 minuta samo je Gist ubacio šut s poludistance. Mnogo grešaka u napadu i meka odbrana uz nekoliko kontri protivnika doveli su do 2:18 za Maccabi. Ne uspevaju dovoljno da pune loptama centre, gosti dobro brane reket. Tek uz po jednu trojku Božića i Gista i čvršću odbranu Partizan hvata priključak, ali i igru. (10:23) na kraju prve deonice.
 
21:30 Druga četvrtina
Partizan smirenije u prvih 2 minuta, nakon toga ponovo mini serija Maccabia. Treći faul Petra Božića sredinom četvrtine, a kasnije i Kecmana, novi je problem, kao i veliki broj faulova ostalih igrača a sa druge strane JEDINO slobodno bacanje Lučić je izveo u 15om minutu. Mladi Lučić se odlično pokazao u tim trenucima. U narednih 5 minuta Partizan smanjuje razliku na oko 10 poena, ali protivnici iskusno ne dozvoljavaju još spuštanja. Sve akcije su uglavnom individualne, nema tečne timske igre i uigranih akcija. Na kraju se broj izgubljenih lopti ujednačio( 13:11) kao i broj skokova( 16:18). Što se još statistike tiče, loš je Prtizanov šut za 2 poena( 6/21). Međutim ono što drži Partizan je jaka odbrana sa kojom mora da se nastavi i uz tečniju igru u napadu moguće je očekivati povoljan rezultat.
 
22:11 Treća četvrtina
Krenulo je sa dobrom odbranom Partizana uz atraktivnu blokadu Gista. Vide se češća supštanja na Jawai-a, koji poentira, a produkt su boljih kretnji i tečnije igre. Ali za 5 minuta ponovo mali broj poena, samo 4, i četvrti faul kapitena Božića. Gosti drže razliku na oko 10 poena. Dobro je branjen Schortsanitis, bez poena je, ali zato Pargo pravi velike probleme bekovima. Utakmica se loše razvija, mali je broj poena na obe strane i to odgovara Maccabiu. Katić igra sasvim solidno, dobro je odrađena rotacija na poziciji centra. U samoj zavrnici gosti sa 2 trojke podižu prednost na 37:51. Partizan je ipak uspeo da uspostavi kakvu-takvu igru i optimistički ulazi u poslednju četvrtinu.
 
22:42 Četvrta četvrtina
Maccabi je otvara trojkom, jako loše za samopouzdanje. Neuigranost ekipe je očigledan problem, posebno je teško bez organizatora igre jer Laffaet to jako loše radi. Ipak uspeli su da goste nateraju na bonus u samo 3 minuta. Dvocifrena prednost je konstantna, Partizan nikako da se trgne. 5 min pre kraja Vlada Jovanović traži time out koji je poslednji voz za priključak. Nakon toga Laffaet pogađa uz faul, vraća se 10 razlike. 5 igrača Maccabia je sa po 4 lične grške, Partizan to treba da iskoristi spuštanjem na centra, ali to ne čini. No u odbrani imamo problema sa ličnim greškama centara. Na minut i po do kraja, rezultat je 65:54 i ishod je već jasan. Trojka Pninija na 4:30 do kraja, kada je Partizan nakon time auta spusti0 razliku na 8 poena rešila je utakmicu u korist Maccabia. Na kraju 67:54.


Utakmica je izgubljena u prvih 5 minuta. Prednost koja se tada kreirala bila je nedostižna pogotovo jer David Blatt nije dozvolio da padne ritam igre njegove ekipe. U završnici sa po 3 trojke Pninija i 2 Blua mladi tim nije uspeo da napravi preokret. Što se pojedinaca tiče, posebno bih istakao Katića i Lučića koji su se najbolje pokazali večeras. Novajlija Gist, s obzirom da mu je ovo prva utakmica u crno belom dresu, takođe zaslužuje pohvale. U svakom slučaju nešto bolja igra nego protiv Zalgirisa. Verujem da će se svi delovi Vladine slagalice uskoro spojiti jer je bilo jasno uočljivo, u nekoliko minuta koliko je trajala tečna timska igra Partizana, da centri mogu vrlo lako da izlaze na kraj sa čuvarima ako im bekovi razvuku odbranu protivnika tj. isprazne reket. Na kraju pohvaliti momke za borbenost i iskazati nadu ka većim uspesima.

Miami Heat - New Jersey Nets [101 - 78], demonstracija sile

Real-time izveštavanje

Prva četvrtina

U prvih 6 minuta Miami relativno sporo igra u napadu, većina lopti ide preko James-a. U odbrani zato čvrsti, New Jersey ne nalazi rešenje, samo Lopez pogađa za [15:4]. Heat uz minimalne greške sigurno drži 10ak poena razlike. Tek 2 minuta pre kraja pada prva trojka za Miami, a postiže je Waide. Na kraju [29:18] za Miami. Strelci: za Miami, Wade [10], Bosh [8], James [6]; za New Jersey Lopez [11]. 

Druga četvrtina

Otvara je odlični Ilgauskas sa 6 poena, uglavnom na asistencija James-a koji fenomenalno organizuje igru i odrađuje nekoliko solo-akcija. U trećem minutu pada i prva trojka za New Jersey, postiže je Devin Harris. U nastavku James dobija treću ličnu, pa se seli na klupu. Bosh je u tim trenucima odličan u napadu i odbrani. Ofanzivni skokovi drže New Jersey u igri [12:2], ali prednost Heata konstantno raste, do[+19], zahvaljujući dominaciji u napadu i kvalitetnoj odbrani( punili su reket jer je Nets-e izdao šut). Tek je u poslednjih 2 minuta viđena po jedna trojka na obe strane). Na kraju [57:42]. Strelci: Miami Wade [15], Bosh [14], James [12]; kod Netsa samo Lopez dvocifren [17].

 

Treća četvrtina

Započela je sa po trojkom na obe strane, Arroyo ondnosno Harris. Konstantna je prednost Heata izmedju [13 - 19] poena. LBJ se malo ispucava, a pošto ga šut ne služi, poene ubacuje sa linije penala. Heat igra odličnu odbranu, seku nekoliko lopti i lagano nalaze rešenja u napadu. Poenima Bosh-a prvi put odlaze na 20 razlike [75 - 55]. U nastavku Floriđani efektni u napadu, rešetaju koš, u odbrani Netsi teško nalaze rešenja. Lopeza uglavnom Harris prati. Na kraju Bosh i James sa po [18] poena najefikasniji.

 

Četvrta četvrtina

Miami je lagano priveo posao kraju. Konačni rezultat [101 - 78] jasno oslikava demonstraciju sile. New Jersy nije pronašao rešrnje za veliku trojku. Heat je uz to igrao sigurno sa veoma malim brojem izgubljenih lopti, za šta su zaslužni najviše Arroyo i James. Niko ovu utakmicu neće dugo pamtiti( osim mene jer je prva koju analiziram u real time-u). Na kraju, James najzapaženiji sa [20] poena, [7] skokova( koliko je imao i CB) i [7] asistencija. Ostatak velike trojke: Bosh [18] poena, Wade[17].

 

Na istoku zasijalo punaom snagom, na zapadu ništa novo

NBA 2010/2011 sezona je počela. Nakon što su rutinski uzeli zlato na Svetskom prvenstvu u Turskoj, Ameri se ponovo okreću najjačoj ligi na svetu. Preko leta se izdešavalo štošta, izvršeni su neki trade-ovi, draft-ovane malde nade itd. U suštini, obrnuti su milioni kako bi košraka i dalje ostala No.1 sport u SAD, a NBA liga nastavila da ubira plodove toga.
 
Posebno su se istakla dva ugovora koja su potpisana za ekipu sa Floride, Miami Heat. LeBron James i Chris Bosh su napustili klubove u kojima su ponikli( Cleveland Cavaliers odnosno Toronto Raptors) i pojačali ekipu jednog od najboljih bekova svih vremena, Dwyane Wade-a, uz adekvatnu novčanu nadoknadu naravno. I eto, niotkuda, glavnog favorita za uzimanje skalpa LA Lakers-ima. Kuda vodi to stvaranje supertimova zaista ne znam, ali nema svrhe to sprečavati( ako neko ima dovoljno novca da plati takva 2 ugovora, neka plati). Kako će funkcionisati 3 od 5 najboljih igrača današnjice, videćemo. Za početak se nisu baš proslavili( 1 pobeda i 1 poraz), ali su velikim brojem asistencija u obe utakmice iskazali nameru da igraju timski( ovo se posebno odnosi na Jamesa koji je bio i najbolji asistent u pobedi nad Philadelphiom ). Velika trojka( tako ću ih na dalje zvati) biće strah i trepet svima narednih godinu dana.
 
No, ni u Bostonu nisu bili lenji. Kada su videli šta im se sprema, anagažovali su veterana Shaquille O'Neal-a koji će, uz još gomilu zelenih veterana, pokušati da pomrsi konce Floriđanima. Iskreno bih voleo da Boston ove godine osvoji [ampionski prsten koji su prošle sezone neshvatljivo ispustili. Pored njih valja spomenuti i mađionićare iz Orlanda koji su, predvođeni trnutno najdominantinjim čovekom pod obručima, Dwightom Howardom, u pretsezonskim utakmicama počistili sve protivnike s jasnom namerom da se umešaju u borbu za vrh.

Na zapadu, kako se vidi iz naslova, nema značajnijih promena. Jedino što bi bilo vredno pomena je prelayak Stoudemirea u New York. Tamo, dakle, Lakersi suvereno vladaju i niko ne preti da ih ugrozi. Ali velika sila se skupila na istoku...

Stigao "Godo" - James Gist

Tradicionalno snažnu centarsku liniju Partizana upotpuniće tamnoputi Amerikanac James Gist. Slabo se šta zna o njemu osim osnovnih podataka( da je igrao na univerzitetu Maryland, a zatim u Italiji i Rusiji). Prema oskudnom broju snimaka sa YouTube-a, stiče se utisak da je reč o dobrom skakaču sa izvanrednim spektrom zakucavanja. Ono što bi trebalo da bude njegov zadatak je da, pre svega, popunjava reket u odbrani, kako se ne bi ponavljale šetnje protivnika kroz isti, kao na utakmici sa Zalgirisom. Sa druge strane, teško je reći koja će mu biti uloga u napadau jer to zavisi isključivo od odluke Vlade Jovanovića kako će postavljati igru( da li će se tražiti asistencije za njega iz kretnje ili će se praviti izolacije za 1 na 1 licem ili ledjima ka košu, ili će pak, poput Đekića, širiti napad šutem spolja i time ostavljati više prostora za spuštanje na Jawai-a i Katića). Bilo kako bilo, tim je KONAČNO kompletan i sada sledi pravi posao. 

Za kraj da ispoljim malo navijačkih strasti: Napred Partizan!!! 

"Popili" Cedevitu ali, da li će nam to biti dovoljno?

Ma šta ko mislio, teram ja po svome i dalje. Veliki i mali poznavaoci košarke, priznati/poznati i anonimni stručnjaci, copypastuju pozdrave i poruke podrške Vladinoj skupini. Da, sve će biti dobro, tim će se uigrati i imaćemo sjajnu ekipu, spremnu da odgovori na izazove i ponovi prošlogodišnji uspeh. Nastavimo li ovako, nekoga čeka neprijatno iznenađenje.

Ovako kako sada stojimo( a to je: vrlo loše), ne piše nam se dobro. Krajnje je interesantno poređenje koliko je ova pobeda nebitna( s jedne strane), a koliko bi poraz bio bitan( sa druge). Cedevita je( uz svo dužno poštovanje) po kvalitetu ipak slabiji tim od Partizana i duel protiv njih sa tesnom završnicom ne nagoveštava blistavu budućnost. A ako u šerpu dodamo i prikazanu igru, jelo će biti nedokuvano, tj. uz način na koji smo večeras igrali, čak i sa podignutom formom, nemamo šta da tražimo u Evroligi. Pobeda nam maže oči govoreći kako je neuspeh protiv Zalgirisa bio samo trenutna neuigranost( a argumentovano sam u prethodnom članku pokazao da to nije tačno i da je problem dublji). Poraz bi, sa druge strane, pao izuzetno teško i meni kao velikom navijaču, ali bi naterao čelnike i upravu da se zamisle, što bi dalje imalo za rezultat promene na nekim pozicijama, a samim tim i sistema igre.

Opet, moram i to da naglasim, postoji mogućnost da je ovo zapravo varka, da je naslednik Duška Vujoševića redovno radio domaće zadatke i da u rukavu ima više kečeva koje će vaditi tokom sezone, zavisno od situacije. Naravno da je i ova opcija realna gotovo kao i prethoda jer, kako je Dule i sam govorio, njegov rad se nije zasnivao samo na kreiranju trenutno snažnog i uigranog tima, već je stvarao sistem koji je jaka veza između samih igrača, ali i igrača i uprave, a koji ne zavisi ni od jednog pojedinca. U svom krajnjem izdanju taj sistem ne bi zavisio ni od samod Duleta, a s obzirom da je Vlada Jovanović bio njegova desna ruka kroz ceo proces, velika je verovatnoća da zna šta radi i da ćemo finalni proizvod njegovog rada videti tek na proleće( Duško Vujošević je znao kako bira igrače, zašto bira baš njih i šta će dobiti od svakog ponaosob, pa tako verujem i da je znao i da izabere adekvatnog pomoćnika i zamenika).

Vreme će pokazati, naravno, i iskreno se nadam da se moje negativne sumnje neće ispuniti( ipak sam, pre svega, navijač).

Krenulo je loše, a biće i gore (Zalgiris-Partizan 73-62)

Počela je nova sezona Evrolige, moj život ponovo ima smisla! Sreda i četvrtak uveče, udobna fotelja, pivo, poznati Šarenčev glas i EUROLEAGUE BASKETBALL, potpuni hedonizam vlada. Srećan sam.

18:45 Sa neizvesnošću iščekujem početak i uznemireno srčem našu poznatu živuljku( neću da reklamiram).

18:50 Hej ljudi, dajte to malo življe!( već sam započeo uobičaeni razgovor sa TV prijemnikom).

19:00 Gde ovaj trči? Zašto ga je pustio? Pa jel to izgrađena pozicija za šut? Šta je sad pokušao? I bilo bi tu još mnogo "????????"

21:30 Svi su davno otišli u svlačionice, a ja još uvek nepomično sedim pitajući se: "Šta činiti"?

Bogami, neko će nakon ovoga morati dobro da se počeše. Na stranu to što smo izgubili, bilo je očekivano. Večeras prikazana igra ne obećava mnogo, ali jasno pokazuje da nešto valja promeniti. Šta? Problema je mnogo pa prosto ne znam odakle bih počeo. Recimo, redom. Nemamo organizatora igre, dakle nemamo igru. Lafayette, iako može da se vadi na to da se skoro priključio timu, nije pokazao naročto umeće. A da stvar bude još gora, u njemu nisam video ni želju da bilo šta uradi. Ostaje to da je apostrofiran kao timski igrač, kao neko ko pre svega razigrava ostale, pa kada se uzme u obzir da nije imao dovoljno vremena za uigravanje, moguće ga je ostaviti pod znakom pitanja( mada smatram da je Partizanu potreban drugi tip igrača, brz i prodoran poput Lester Bo Mccalebb-a, koji bi u rotaciji sa Božićem i povremeno Klobučarem ubrzao igru). Dalje, o Božiću i Kecmanu nemam šta naročito da dodam, ljudi su se pokazali kao izvanredni igrači za završnicu i mislim da tu neće biti većih problema u toku sezone. Pomenuh i Klobučara. Jeste da mu je najprirodnije mesto na poziciji beka-šutera, što će verovatno i igrati najvećim delom, ali agilnost koju poseduje omogućuje mu povremenu ulogu organizatora igre. Milosavljaević je taj koga stavljam pod najveći upitnik. Bio je na korak od odlaska na svetsko prvenstvo, vrlo dobro se pokazao igrjući za Radnički, ali večerašnja igra: jako loše. Siguran sam da, što se njega tiče, ima mesta za napredak. 

Jan Vesely??? Strašno, ma kakvo strašno, katastrofalno. Previše spuštanja pod sam koš, ipak je on mnogo opasniji iz kretnje. To je do trenera. Ali slobodna bacanja su njegova krivica. Pad koncentracije ili nešto drugo, mora pod hitno da se rešava. A najveći problem je krilni centar. Đekića sam gledao uživo kako igra sa igračim svoje fizičke konstrukcije i sa sigurnošću mogu da tvrdim da će biti vrhunski igrač. Može da razvuče odbranu šutevima iz daljine, odličan je i u napadima ispod samog koša, ali masa mu strašno nedostaje. Sumnjam da Lešić poseduje kvalitet za najjače takmičenje, dakle pod hitno je potreban još jedan krilni centar( snažan ali relativno pokretljiv). Spekuliše se da bi to bio Stephane Lasme. Odlično, njegova osnovna karakteristika je kvalitetna odbrana pod samim košem, a to mi to nemamo( ne kvalitetnu, gotovo da nemamo nikakvu odbranu u reketu). Da, upravo sam napao najveći ponos Partizana: centre. U odbrani su oduvek bili snažni i dominantni, kao i u napadu, i očigledna je namera Vlade Jovanovića da nastavi višedecenijsku tradiciju. Medjutim, to se večeras nije ni naziralo. Sirovi Jawai bio je daleko od očekivanja, nedovoljno je otvarao prostor bekovima( a to se od kurpulrntnog centra na prvom mestu očekuje), a pritom je uzeo dobar deo minutaže Katiću. Sto se Raška tiče, mnogo veći broj lopti mora da ide na njega i smatram da će biti rezulatata.

 I šta sada? Prvo: smsiliti kakav tim može da se napravi( ne deluje mi ovo kao tim koji je sastavljen sa nekom velikom idejom, kao što je to bio slučaj prošle godine). Drugo: kompletirati ga( dovest zver od krilnog centra i po mogućnosti zameniti Lafayette-a mlađim i bržim igračem). A kad se to odradi, počinje pravi posao: uigravanje. Partizan, realno, ne poseduje kvalitet za igru sa visokobudžetnim gigantima Evrope, pa ako žele samo da prođu prvu fazu moraće ne da igraju kao jedan već da dišu kao jedan. Bilo kako bilo, uživaću u svakom momentu uz svoj omiljeni klub.

 

  

Bog čuva jadransku ligu

Žalili se Srbi Bogu da im “nikad ništa nije pomogao”, a ovaj im odgovorio: “A trojke Đorđevića”?! Od nedelje 25. aprila 2010. godine ovaj stari vic dobija novu dimenziju, pa odgovor Svevišnjeg glasi: “A trojke Đorđevića i Kecmana”! Neverovatan pogodak Dušana Kecmana sa više od dvadeset metara udaljenosti od koša protivnika, u samo šest desetinki poslednje sekunde produžetka finalne utakmice NLB lige (poznatije kao “Jadranska liga”) između dva već godinama najbolja košarkaška kluba na prostorima nekadašnje Jugoslavije, “Partizana” i “Cibone” u “Zagrebačkoj Areni”, kad su domaćini “trojkom” u poslednjoj sekundi poveli sa 74:72 – pamtiće se i prepričavati decenijama, baš kao i već pomenute trojke Aleksandra Đorđevića iz 1992. i 1997. godine. Možda čak i duže, jer je “Sale nacionale” svoje istorijske pogotke (za “Partizan” u finalu “fajnal fora” Evrolige u Istanbulu protiv “Huventuda” za 71:70 i u Barseloni 30. juna 1997. na Evropskom prvenstvu za reprezentaciju tadašnje Jugoslavije protiv Hrvatske za 64:62, u prvom međusobnom susretu po raspadu bivše zajedničke države i ukidanju sankcija sportskim selekcijama i ekipama iz Srbije i Crne Gore) postigao na način svojstven košarkaškoj igri (vođenje lopte, trka sa vremenom, finta, skok i šut), dok je “bacanje kamena sa ramena” Dušana Kecmana zaista “nešto što se događa jednom u sto godina”, kako je i on sam izjavio neposredno po završetku ove više nego neobične utakmice.

Naveo sam za prirodu tekstova koje pod nadnaslovom “Sport i propaganda” već deset godina pišem za “Helsinšku povelju” * neuobičajeno mnogo suvih činjenica i enciklopedijskih podataka, prvenstveno zato što je ta Kecmanova “trojka”, bar u ovdašnjoj sportskoj javnosti i u prvim izveštajima većine sportskih novinara, stavila sportsku priču iznad svih drugih, koje bi sigurno bile u prvom planu da očajnički potez “Partizanovog” veterana (rođen je 6. novembra 1977.) nije urodio plodom. Mada neki naslovi u dnevnim novinama - “Kecman trojkom sa pola terena srušio snove Cibone” (”Blic”), “Kecmanov projektil rasplakao Zagreb” (“Politika”), “Kecman šokirao Zagreb” (Večernje novosti”) ili “Kecmanovo čudo usred Zagreba” (Press”) - u ravnopravno naglašavaju i sam događaj i mesto gde se sve odvijalo, likujući nad sportskom nesrećom protivnika (Hrvata, Zagreba, “Cibone”), ipak su nesvakidašnjost i neponovljivost samog poteza doprineli da se kompletno izveštavanje, bar u prva dva dana, zadrži na onome što i jeste najvrednije u čitavoj priči, na sportskoj drami sa završnicom kakva nije viđena ni u holivudskim limunadama o košarkaškim ekipama i asovima. U tom smislu je indikativan uravnoteženi naslov iz lista “Danas” (“Kecmanova luda trojka donela titulu”), koji ukazuje da je ipak daleko važnije šta neko sportsko dostignuće konkretno znači od toga ko je zbog toga “zavijen u crno”.

Da ta lopta tih dvadesetak metara nije preletela baš tom putanjom, sigurno bismo i u prvim izveštajima, a posebno u naknadnim komentarima bili zasuti pričama o “fizičkom napadu na našu klupu” (incident u drugom poluvremenu, na koji su zagrebački organi reda ipak brzo i odlučno reagovali), “atmosferi linča” (skandiranje većeg dela publike “Ubi, ubi Srbina”) ili o “sudijskoj krađi” (uvek se nađe dovoljno elemenata za takvo opravdavanje neuspeha)… S druge strane, mediji u Hrvatskoj bi slavili svog “Boga” (Bojana Bogdanovića, koji je na samo šest desetinki sekunde pre kraja pogodio za tri poena i vođstvo “Cibone” 74:72) i uglavnom bi ostala neobjašnjena činjenica da je u takvoj “atmosferi” i sa takvim “suđenjem” ekipa “Partizana” ušla u poslednjih pola minuta sa četiri poena prednosti, da je u tim trenucima njihov najskuplji igrač na terenu Amerikanac Lorens Roberts promašio čak tri slobodna bacanja, da Dušan Vujošević nije zatražio “tajm aut” kad je upravo Dušan Kecman početnički pogrešio i prepustio napad protivnicima posle samo nula sekundi (nagazio liniju pri ubacivanju lopte)…

Nerado čitam, još manje citiram “Kurir”, ali uz njihov izveštaj objavljena je možda najtačnija izjava, upravo Robertsa: “Kecman mi je spasao dupe. Promašio sam odlučujuća slobodna bacanja, ali sreća je ovog puta bila na našoj strani”. Uz izvinjenje za doslovno prepisivanje, ove dve rečenice pokazuju da sportisti uglavnom znaju da se utakmice dobijaju ili gube na samom terenu i da sve ostalo (mediji, publika, sudije, organizacija), ma koliko uticalo na igru, ipak ne ubacuje loptu u koš, ni sa linije slobodnih bacanja, još manje sa više od pola igrališta. Frustracije i posttraumatski sindromi na relacijama Srbi – Hrvati, Beograd – Zagreb, “naši” i “njihovi”… činiće još dugo susrete košarkaša “Partizana” i “Cibone” (dva neosporno najbolja, najuspešnija i evropski najznačajnija sportska kolektiva u svojim državama) “utakmicama visokog rizika”, posebno kad se odlučuje o nečemu konkretnom, kao što je u ovom slučaju bila titula pobednika NLB lige, ali već sama činjenica da se ova liga već i od strane najžešćih kritičara ističe kao respektabilno i korisno takmičenje – vremenom će širiti prostor za stavljanje u prvi plan čisto sportskih, pa potom i komercijalnih aspekata čitave priče. Zato su se sasvim iskrenim doimale izjave oduševljenog Romana Lisca, direktora NLB lige, da su dodela završnog turnira Zagrebu, uz posetu od oko 30.000 gledalaca, te neverovatna završnica, sa “trojkama” Bogdanovića i Kecmana, potvrdili ovo regionalno takmičenje na najbolji mogući način i trajno smanjili prostor za skeptike, protivnike, uskogrude zaštitnike “nacionalnih šampionata”, propagandiste po medijima i budale na tribinama. Da Dušan Kecman nije ispao Vujoševićev “kec iz rukava”, ne verujem da bi ove Liščeve izjave bile primljene na isti način i da u prvi plan, bar kad je reč o ovdašnjim medijima, ne bi isplivalo sve ono što diskredituje ovo takmičenje, pa je tako ta “trojka” sačuvala i nešto mnogo vrednije od Robertsove zadnjice.

O savremenom sportu se ne može razmišljati bez isticanja te dve osnovne koordinate, spektakl i zarada, a zagrebačko finale devete “Jadranske lige” donelo je obilje elemenata za priču koja će, na duži rok, bez obzira na zlurade viceve i komentare posetlaca raznih sajtova, koristiti košarci na čitavom ex-yu prostoru. Za kraj i jedna “dnevna vest”, koja nema nikakve veze sa Kecmanovom trojkom, ali se slučajno dogodilo da je dan kasnije Izvršni odbor Međunarodne košarkaške federacije (FIBA) odlučio na sednici u Pekingu da liniju za tri poena, koja se do sada nalazila na 6,25 metara, pomeri na 6,75 metara od 2010. godine na Olimpijskim igrama, kao i na svetskim i kontinentalnim šampionatima, a posle Olimpijade 2012. godine u Londonu biće primenjivano na svim takmičenjima pod okriljem FIBA i nacionalnih saveza.
Neki šeret je ispod ove vesti na nekom od sajtova sa sportskim vestima odmah okačio komentar da se može očekivati pomeranje granice za “trojku” na dvadeset metara, pa ko ima Kecmana…

Evropa ili NBA?

Pretpostavljam da nemate dilemu, NBA je najjača liga na svetu bez svake sumnje. To je apsolutno tačno i besmisleno je pokušavati da se dokaže suprotno. Medjutim sam stil igre u Evropi za mene je mnogo primamljiviji.

Nakon nekoliko godina svakodnevnog gledanja utakmica, analiza igara i statistike, potpuno sam oguglao na fascinacije koje sam imao kao klinac( naravno, za prave poznavaoce košarke i dalje sam nezreo). Ali promenio sam način razmišljanja, na prvom mestu, ali i gledanja samih utakmica. Sećam se prve sezone u NBA koju sam ispratio od samog početka. LeBeon James je tada iskočio u prvi plan. On je leteo, gazio i mleo protivnike, sam je dobijao utakmice. Gledao sam uspaničene mrave( tako su svi ostali izgledali u odnosu na njega) kako se muvaju okolo pokušavajući, valjda, da ga zbune. Ali na kraju je uvek bivalo isto: sportski pozdrav i kratak komentar uz bezizražajno lice "You are crazy man". Da li ga još uvek gledam istim očima? Bogami ne. Naučio sam mnogo, izmedju ostalog da je ta superiornost i atleticizam koje on ima samo deo tehničkog elementa jednog košrakašra. A gde su tu još dva (timski duh i filozofija) koje mora da ima jedan profesionalni igrač? Sa godinama se cela slika promenila i te vratolomije su mi sada gotovo nebitne. U čemu je problem? Pa u tome što se, uslovno rečeno, svi budući košarkaši ugledaju na njega tj. osnovni im je cilj da steknu izuzetnu fizičku dominaciju i ubeđeni su da će time postati kvalitetni igrači i lideri.

Zašto Evropa? Imam nekoliko razloga i svi se svode na prirodnost same igre. Kada se krene od izbora igrača, nailazi se na prvu prednost evropske košarke(opet ponavaljam, za moj ukus). Kada se u tim dovodi mladi igrač, za ovdašnje skaute pri izboru je na prvom mestu potencijal. Dečko je neiskusan, tek ga treba naučiti. Bitno je samo da li ga je uopšte moguće nečemu naučiti. Logično je, zar ne? Bogami, za američke kolege nije. I tamo, takođe, igrač se razvija i napreduje. Ali ako nije došao sa izvanrednom količinom predznanja odbacije se gotovo kao da nikada nije ni postojao. Fenomenalan primer je Jan Vesely, verovatno jedan od najtalentovanijih igrača Evrope trenutno. Neverovatna mi je pojava da on, pored svega, poseduje i taj atleticizam koji je na najvišoj ceni u NBA. Kako ga onda niko od njihovih skauta nije primetio? Da nije on slučajno gadljiv na novac( broj nula na ugovorima veoma je različit)? Ili mu se izuzetno svidela Srbija? Ne bih rekao....Naravno, ne može da se govori o razlici ako se ne spomenu pravila. Nije logično da su Ameri toliko superiorniji, da je to posledica samo njihovog umeća. Kada krenemo od pravila koraka iz mesta, nošene lopte, daleko grublje i čvršće igre, a uz to i isključenje tek nakon šestog faula, jasno se vidi da im i sistem igre daje veliki broj prednosti koje Evropljani nemaju.

U glavnom, daleko od toga da mi je NBA liga nezanimljiva. Playoff svake godine donese nova iznenađenja i nove junake. Ali u Evropi, naročito u Evroligi, uživam u svakom momentu koji provedem pored televizora. Ne samo kada igra Partizan( mada su te utakmice poseban doživljaj), već sve ostale utakmice daleko su sadržajnije od onih koje se igraju preko okeana. Možda krećem u nemoguću misiju, ali pokušaću to i drugima da prikažem.

Promene, promene i na kraju PROMENE!!!

Svedoci smo radikalnih promena u svetu sporta. Krenuvši od fudbala( ako njega uopšte više možemo nazivati sportom), preko kod nas sve popularnijeg tenisa, dođemo tako i do moje omiljene teme za razmišljanje i razgovor. Zašto baš košarka, šta fali, recimo, fudbalu? Ili odbojci? Ne, nemam konkretan i jak razlog, ali imam milion malih, možda i nebitnih, ali meni dovaljnih da zanemarim sve ostalo.


Dakle, promene. Stariji se sećaju vremena kada se košarkaška strategija svodila na: trči-šutni. Od nastanka igre ovaj period bio je najduži. Nicali su veliki klubovi, rađale se zvezde, osvajali trofeji. Zauzeta je dobra pozicija u svetu sporta i počele su da se javljaju ideje o napretku same igre. Izmenjena su neka pravila, ali još važnije, izmenjeno je razmišljanje i pogled na samu igru. Tada su došle dve nezaboravne decenije. Igralo se za publiku, tečno ili lepršavo svejedno, ali onako kako mi to volimo. Publika zapravo nije ni znala šta voli, ali je odmah prepoznala "pravu stvar" i počela da je obožava. Radjali su se igrači, kao i ranije, ali vreme je stvorilo zvezde, superzvezde. Divila se naša publika( mislim na srpsku) Larry Bird-u, Johnson-u, Jordan-u; volela Divca, Đorđevića, Danilovića. Ali zavolela je igru, to je najveći produkt toga vremena, zavolela je misaonu igru koja je tada nastala.


A onda je došlo vreme za nove promene, neočekivane i bespotrebne, ali neizbežne. Sve je krenulo sa pojavom zvanom "Michael Jordan". Jeste bio najbolji, jeste ostavio neizbrisiv trag, gledaoci su se osećali privilegovano dok su ga gledali( nisam imao tu čast, tek sam se ispilio tada, ali čuo sam gomile priča i sve su govorile isto). Ali njegova pojava imala je kontraproduktivan efekat na buduće igrače, na nove superzvezde. Svi su želeli da budu kao Michael, želeli su da "lete", i krenuli da se razvijaju u tom pravcu. Šta smo time dobili? Atletiku pod obručima koju danas gledamo u NBA-u, a koja je počela da zahvata i EUROLEAGUE BASKETBALL. Gledam ih samo sve, skaču, istežu se, šutiraju, raznorazne vratolomije izvode, ali niko od njih ne preti da ozbiljno ugrozi kralja.


Ovo će trajati sve dok nekome ne padne na pamet nešto novo, naizgled bolje, a mi ćemo ponovo biti svedoci promena koje ćemo moći da kritikujemo ili hvalimo, u zavisnosti od ukusa.

«Prethodni   1 2