Ponedeljak, Oktobar 18, 2010
Bog čuva jadransku ligu
Žalili se Srbi Bogu da im “nikad ništa nije pomogao”, a ovaj im odgovorio: “A trojke Đorđevića”?! Od nedelje 25. aprila 2010. godine ovaj stari vic dobija novu dimenziju, pa odgovor Svevišnjeg glasi: “A trojke Đorđevića i Kecmana”! Neverovatan pogodak Dušana Kecmana sa više od dvadeset metara udaljenosti od koša protivnika, u samo šest desetinki poslednje sekunde produžetka finalne utakmice NLB lige (poznatije kao “Jadranska liga”) između dva već godinama najbolja košarkaška kluba na prostorima nekadašnje Jugoslavije, “Partizana” i “Cibone” u “Zagrebačkoj Areni”, kad su domaćini “trojkom” u poslednjoj sekundi poveli sa 74:72 – pamtiće se i prepričavati decenijama, baš kao i već pomenute trojke Aleksandra Đorđevića iz 1992. i 1997. godine. Možda čak i duže, jer je “Sale nacionale” svoje istorijske pogotke (za “Partizan” u finalu “fajnal fora” Evrolige u Istanbulu protiv “Huventuda” za 71:70 i u Barseloni 30. juna 1997. na Evropskom prvenstvu za reprezentaciju tadašnje Jugoslavije protiv Hrvatske za 64:62, u prvom međusobnom susretu po raspadu bivše zajedničke države i ukidanju sankcija sportskim selekcijama i ekipama iz Srbije i Crne Gore) postigao na način svojstven košarkaškoj igri (vođenje lopte, trka sa vremenom, finta, skok i šut), dok je “bacanje kamena sa ramena” Dušana Kecmana zaista “nešto što se događa jednom u sto godina”, kako je i on sam izjavio neposredno po završetku ove više nego neobične utakmice.
Naveo sam za prirodu tekstova koje pod nadnaslovom “Sport i propaganda” već deset godina pišem za “Helsinšku povelju” * neuobičajeno mnogo suvih činjenica i enciklopedijskih podataka, prvenstveno zato što je ta Kecmanova “trojka”, bar u ovdašnjoj sportskoj javnosti i u prvim izveštajima većine sportskih novinara, stavila sportsku priču iznad svih drugih, koje bi sigurno bile u prvom planu da očajnički potez “Partizanovog” veterana (rođen je 6. novembra 1977.) nije urodio plodom. Mada neki naslovi u dnevnim novinama - “Kecman trojkom sa pola terena srušio snove Cibone” (”Blic”), “Kecmanov projektil rasplakao Zagreb” (“Politika”), “Kecman šokirao Zagreb” (Večernje novosti”) ili “Kecmanovo čudo usred Zagreba” (Press”) - u ravnopravno naglašavaju i sam događaj i mesto gde se sve odvijalo, likujući nad sportskom nesrećom protivnika (Hrvata, Zagreba, “Cibone”), ipak su nesvakidašnjost i neponovljivost samog poteza doprineli da se kompletno izveštavanje, bar u prva dva dana, zadrži na onome što i jeste najvrednije u čitavoj priči, na sportskoj drami sa završnicom kakva nije viđena ni u holivudskim limunadama o košarkaškim ekipama i asovima. U tom smislu je indikativan uravnoteženi naslov iz lista “Danas” (“Kecmanova luda trojka donela titulu”), koji ukazuje da je ipak daleko važnije šta neko sportsko dostignuće konkretno znači od toga ko je zbog toga “zavijen u crno”.
Naveo sam za prirodu tekstova koje pod nadnaslovom “Sport i propaganda” već deset godina pišem za “Helsinšku povelju” * neuobičajeno mnogo suvih činjenica i enciklopedijskih podataka, prvenstveno zato što je ta Kecmanova “trojka”, bar u ovdašnjoj sportskoj javnosti i u prvim izveštajima većine sportskih novinara, stavila sportsku priču iznad svih drugih, koje bi sigurno bile u prvom planu da očajnički potez “Partizanovog” veterana (rođen je 6. novembra 1977.) nije urodio plodom. Mada neki naslovi u dnevnim novinama - “Kecman trojkom sa pola terena srušio snove Cibone” (”Blic”), “Kecmanov projektil rasplakao Zagreb” (“Politika”), “Kecman šokirao Zagreb” (Večernje novosti”) ili “Kecmanovo čudo usred Zagreba” (Press”) - u ravnopravno naglašavaju i sam događaj i mesto gde se sve odvijalo, likujući nad sportskom nesrećom protivnika (Hrvata, Zagreba, “Cibone”), ipak su nesvakidašnjost i neponovljivost samog poteza doprineli da se kompletno izveštavanje, bar u prva dva dana, zadrži na onome što i jeste najvrednije u čitavoj priči, na sportskoj drami sa završnicom kakva nije viđena ni u holivudskim limunadama o košarkaškim ekipama i asovima. U tom smislu je indikativan uravnoteženi naslov iz lista “Danas” (“Kecmanova luda trojka donela titulu”), koji ukazuje da je ipak daleko važnije šta neko sportsko dostignuće konkretno znači od toga ko je zbog toga “zavijen u crno”.
Da ta lopta tih dvadesetak metara nije preletela baš tom putanjom, sigurno bismo i u prvim izveštajima, a posebno u naknadnim komentarima bili zasuti pričama o “fizičkom napadu na našu klupu” (incident u drugom poluvremenu, na koji su zagrebački organi reda ipak brzo i odlučno reagovali), “atmosferi linča” (skandiranje većeg dela publike “Ubi, ubi Srbina”) ili o “sudijskoj krađi” (uvek se nađe dovoljno elemenata za takvo opravdavanje neuspeha)… S druge strane, mediji u Hrvatskoj bi slavili svog “Boga” (Bojana Bogdanovića, koji je na samo šest desetinki sekunde pre kraja pogodio za tri poena i vođstvo “Cibone” 74:72) i uglavnom bi ostala neobjašnjena činjenica da je u takvoj “atmosferi” i sa takvim “suđenjem” ekipa “Partizana” ušla u poslednjih pola minuta sa četiri poena prednosti, da je u tim trenucima njihov najskuplji igrač na terenu Amerikanac Lorens Roberts promašio čak tri slobodna bacanja, da Dušan Vujošević nije zatražio “tajm aut” kad je upravo Dušan Kecman početnički pogrešio i prepustio napad protivnicima posle samo nula sekundi (nagazio liniju pri ubacivanju lopte)…
Nerado čitam, još manje citiram “Kurir”, ali uz njihov izveštaj objavljena je možda najtačnija izjava, upravo Robertsa: “Kecman mi je spasao dupe. Promašio sam odlučujuća slobodna bacanja, ali sreća je ovog puta bila na našoj strani”. Uz izvinjenje za doslovno prepisivanje, ove dve rečenice pokazuju da sportisti uglavnom znaju da se utakmice dobijaju ili gube na samom terenu i da sve ostalo (mediji, publika, sudije, organizacija), ma koliko uticalo na igru, ipak ne ubacuje loptu u koš, ni sa linije slobodnih bacanja, još manje sa više od pola igrališta. Frustracije i posttraumatski sindromi na relacijama Srbi – Hrvati, Beograd – Zagreb, “naši” i “njihovi”… činiće još dugo susrete košarkaša “Partizana” i “Cibone” (dva neosporno najbolja, najuspešnija i evropski najznačajnija sportska kolektiva u svojim državama) “utakmicama visokog rizika”, posebno kad se odlučuje o nečemu konkretnom, kao što je u ovom slučaju bila titula pobednika NLB lige, ali već sama činjenica da se ova liga već i od strane najžešćih kritičara ističe kao respektabilno i korisno takmičenje – vremenom će širiti prostor za stavljanje u prvi plan čisto sportskih, pa potom i komercijalnih aspekata čitave priče. Zato su se sasvim iskrenim doimale izjave oduševljenog Romana Lisca, direktora NLB lige, da su dodela završnog turnira Zagrebu, uz posetu od oko 30.000 gledalaca, te neverovatna završnica, sa “trojkama” Bogdanovića i Kecmana, potvrdili ovo regionalno takmičenje na najbolji mogući način i trajno smanjili prostor za skeptike, protivnike, uskogrude zaštitnike “nacionalnih šampionata”, propagandiste po medijima i budale na tribinama. Da Dušan Kecman nije ispao Vujoševićev “kec iz rukava”, ne verujem da bi ove Liščeve izjave bile primljene na isti način i da u prvi plan, bar kad je reč o ovdašnjim medijima, ne bi isplivalo sve ono što diskredituje ovo takmičenje, pa je tako ta “trojka” sačuvala i nešto mnogo vrednije od Robertsove zadnjice.
O savremenom sportu se ne može razmišljati bez isticanja te dve osnovne koordinate, spektakl i zarada, a zagrebačko finale devete “Jadranske lige” donelo je obilje elemenata za priču koja će, na duži rok, bez obzira na zlurade viceve i komentare posetlaca raznih sajtova, koristiti košarci na čitavom ex-yu prostoru. Za kraj i jedna “dnevna vest”, koja nema nikakve veze sa Kecmanovom trojkom, ali se slučajno dogodilo da je dan kasnije Izvršni odbor Međunarodne košarkaške federacije (FIBA) odlučio na sednici u Pekingu da liniju za tri poena, koja se do sada nalazila na 6,25 metara, pomeri na 6,75 metara od 2010. godine na Olimpijskim igrama, kao i na svetskim i kontinentalnim šampionatima, a posle Olimpijade 2012. godine u Londonu biće primenjivano na svim takmičenjima pod okriljem FIBA i nacionalnih saveza.
Neki šeret je ispod ove vesti na nekom od sajtova sa sportskim vestima odmah okačio komentar da se može očekivati pomeranje granice za “trojku” na dvadeset metara, pa ko ima Kecmana…
