Pick and pop

Pick and pop je hibridna vrsta ofanzivne košarkaške akcije, nastala iz pick and rolla. Za razliku od pick and rolla, centar (tačnije bloker) ne kreće direktno na koš kada bek prođe pored njega. On se izvlači u stranu, ponekad i korak-dva unazad. Osnovna je ideja da se takvom kretnjom omogući otvoren šut.

Ostatak teksta mozete procitati ovde 

Jan Vesely u NBA

Krilo Partizana uskoro odlazi na draft. Sta se moze ocekivati od Jana Veselog u NBA ligi

Mozete procitati ovde

Kako se napada zona?

Razlicite su vrste i metodologije napada na zonu, pa ako vas kosarka interesuje, mozete pogledati (link u tekstu).

Zonska odbrana

 
Tokom prošle sezone noćima sam sanjao Šarenčevu čestu izjavu: "Partizan je stao u zonu". Kao klinac sam često imao priliku da čujem te reči, a nisam imao blage veze šta znače. Znao sam jedino da je nešto gadno, ali za onaj drugi tim. Znao sam takođe( ne pitajte kako, prosto sam znao), da ću se ubrzo nakon toga radovati. Nisam pogrešio nikada, barem su takva bila moja dečačka shvatanja. I tako, gotovo niotkuda, zavoleo sam zonsku odbranu. A sada sam konačno u prilici da to i pokažeem.
 
S obzirom da se radi o jednostavnoj, ali izuzetno opširnoj tematici, ovde ću predstaviti samo osnovne pojmove vezane za nju: definiciju, prednosti, nedostatke i načine igranja( vrste).
 
 
 
Zonu igra: KO? Zona je: ŠTA? Zona se igra: KAKO? 
 
U pitanju je jedna od dve osnovne vrste odbrane. Zona je vrsta timske defanzivne taktike u kojoj je najčešće angažovano svih 5 igrača( postoje i varijacije kada je manji broj njih u zoni), a svaki od njih je zadužen za određeni prostor, odnosno deo terena. Ona, dakle, nije odbrana igrača, već prostora. Defanzivni igrač koji stoji u zonskom rasporedu brani određeni prostor koji mu je dodeljen, a tim kao celina brani sve prilaze ka košu. Ako protivnik, bio to igrač sa ili bez lopte, napusti prostor jednog, a pređe u prostor branjen od strane drugog igrača, on biva preuzet od strane drugog, bez obzira ko to bio. Prvi igrač, u toj situaciji, ostaje u svom prostoru. Time se jasno pokazuje značaj timske igre i komunikacije među igračima. Čovek po imenu Del Herris je rekao jednu veliku istinu: "U košarci nikada nije bilo uspešne tihe odbrane". 

 
Prednosti i nedostaci
 
Sa tehničke strane, veća sam rekao da joj je osnovna zamisao branjenje reketa. Centri pomažu jedni drugima pod samim košem, krila su tu da popune po potrebi, ili hvataju odbitke. Ona takođe kreiraju skakački trougao, veoma koristan timovima sa nešto nižim igračima. Bekovi ometaju pas pod koš, a takođe i brane šut. Zonom se dobro brani pick and roll preuzimanjem i generalno je kvalitetna odbrana od blokada. Takođe, zonu je teško probiti prodorom( u nekim njenim varijantama). Sa strane pojedinca, moguće je prikriti nedostatke i/ili sačuvati određenog igrača od ličnih grešaka. Nedostaci su, u raznim varijantama, odbrana šuta i visoke post pozicije, česti su problemi u zagrađivanju kao i nesporazumi po pitanju odgovornosti. Relativno je sporo postaviti je, pa je ranjiva na kontranapad.
 
 
Mogla bi se napisati čitava studija o tome koje sve vrste zone postoje, jer postoji više kriterijuma za podelu. Prema broju igrača u prvoj liniji postoje:
 
Parna: 2-3; 2-2-1; 2-1-2 
Neparna: 3-2; 1-3-1; 1-2-2 
 
Međutim, taj kriterijum je više teorijski i koristi se na višim nivoima, prilikom varijacija i kombinovanja. Ono što je mnogo češće je podela prema broju linija. Tako imamo zonu u: 
 
Dve linije: 2-3; 3-2
Tri linije: 1-2-2; 1-3-1; 2-1-2; 2-2-1
 
 
 
2-3 
 
Najčešće korišćena varijanta zone jer, prema nekim definicijama( s kojima se uglavnom slažem), osnovni cilj zone je odbrana rekate, ulazaka i pasova u reket. Formacija se postavlja tako što su dva igrača isturena napred, uglavnom su to bekovi, a ostala trojica su bliži košu i čeonoj liniji. Centar je osnovna figura, jer je glavni branilac reketa, ali ima pomoć ne jednog, već dva igrača. Krilni centar i krilo su, u osnovi, zaduženi za bokove, ali nije im osnovni cilj odbrana šuta, već brz dolazak na pomoć petici. Tako se ostvaruje lako popunjavanje reketa. Problem mogu da naprave protivnici sa dobrim šutem spolja, kao i istureni post igrač.

2-3
 

Pomenu sam Partizan na početku, pa evo sada da se osvrnem i na to. Prošle sezone ovo im je bilo verpvatno najjače defanzivno oružje, iz više razloga. Kao prvo, centra je tada igrao 2,29 metara visoki Slavko Vraneš. Kada takav igrač stoji u reketu, gotovo da mu pomoć i nije potrbna. A kao drugo, krilni centar( bio to Roberts ili Đekić) mogao je vrlo lako da popuni svoju stranu. Moja teorija je, međutim, da je kvalitet toj odbrani doneo treći igrač. Naime, većina timova nije imala, osim centra, igrača višeg od 2,10 metara, a prve tri pozicije su igrali sa visinom koja nije prlazila 2,00. Partizan je imao taj luksuz da na krilu igra Jan Vesely( 2,10) što je donelo potrbnu dominaciju.
 


3-2 
 
Ne bih je preporučio za često korišćenje, nikako. Za razliku od prethodne, dvojica igrača su sada pod košem, dok su trojica napolju. Reket je slabije branjen, pa zahteva veće angažovanje centara. Krila su takođe problem, jer su bukvalno prazna tj. nebranjena. Kao i kod prethodne, istureni post može da napravi problem. Sa druge strane, korisna je protiv timova koji forsiraju bekovsku igru sa mnogo šuteva. Takođe, sa tri igrača daleko od koša lako se kreće u kontranapad. Zonu 3-2 je najbolje primenjivati kao iznenađenja, kada je protivnički organizator igre pod pritiskom. Neki se treneri opredeljuju da njome brane brz šut, kada se lopta izvodi sa strane, što smatram korektnim do određene mere. 
 
3-2 
 
 
 
1-2-2
 
U ovoj formacij, koja je dosta slična prethodnoj, igrači stoje u tri linije. I dalje su dvojica pod košem, međutim preostali su podeljeni, pa su tako dvojica sada zadužena za prostor nešto bliže košu, dok je jedan potpuno isturen napred. Širenje druge linije u cilju odbrane šuta može da prouzrokuje ubacivanje igrača u sredinu. Uglovi su takođe loše porvieni. Dobre strane su na prvi pogled manje vidljive, ali kod samog izvođenja je uočljiva fleksibilnost upravo tih igrača, koji mogu da popune stranu ili deo koji je opterećen.

  1-2-2
 
 
 
2-1-2 
 
Još fleksibilnija. Sada je u drugoj liniji samo jedan igrač, koji je stub ove odbrane, dok su dvojica isturena. Centri i dalje zauzimaju iste pozicije. Prednost je dobro popunjavanje prostora i lako hvatanje odbijenih lopti. Nedostatak je protivnički šut pod uglom od 45 ili manjim u odnosu na čeonu liniju, ako je prva linija suviše zbijena. Ako je ona pak suviše raširena, otvoren je frontalni šut( pravo prema košu).

2-1-2
 
 
 
1-3-1
 
Nešto se ređe koristi u zadnje vreme, jer joj je osnovni cilj odbrana mesta sa koga se izvodi skok-šut( nažalost skoro potpuno zaboravljen košarkaški element). U tri linije su raspoređeni igrači tako da pvu i treću brani po jedan, dok su u drugoja trojica.  Jedan od njih je na sredini, on brani post poziciju, dok su preostali levo i desno od njega. Moguće ju je dobro odigrati, ali sa vrlo agilnom dvojicom na stranama, koji su u stanju da pokriju svoju liniju, a i da se brzo povuku na sam bok koji je, u osnovnoj postavci, nebranjen. 

1-3-1



Psihologijom iz ugla igrača i trenera, kao i napadanjem zone, baviću se u narednim člancima.

Odbrana pick and rolla

Zagovornik sam mišljenja da titulu donosi odbrana, a ne napad. Kako? Prvo, da bude jasno, napad je u prednosti u odnosu na odbranu i tu nema nikakve dileme. Ali ako neko ima šampionske ambicije, jasno je da poseduje kvalitetan napadački tim. Pitanje je samo kako će se igrati odbrana, jer ona je ta koja pravi razliku u vrhu. Kada se čudimo: "Kako su oni osvojili, pa ovi imaju bolju ekipu", odgovor najčešće leži u odbrani. Idealan primer je prošlogodišnje finale prvenstva Španije, kada je Caja Laboral savladao savršenu i nepobedivu Barselonu. Zaustavili su njihov napad koji, jeste da je bio daleko najbolji u Evropi, ali nedovoljno fleksibilan.

Kada sam, nedavno, govorio o pick and rollu, jedna od stvari koje sam posebno naglasio bila je da se radi o krajnje jednostavnoj akciji. Jednostavnoj za igranje, ali zato izuzetno teškoj za branjenje. Zašto? U životu je, generalno, najteže braniti se od najjednostavnijih napada. U IT svetu, spam je pošast od koje se jako teško branimo, a zapravo je neviđeno jednostavno kreirati ga. Slično je i u košarci. Akcija u kojoj učestvuju, u osnovi, svega dva igrača, a koja traje, opet u osnovi, veoma kratko( 3-5 sekundi prosečno), poseduje veoma mali broj krivina tj. dodirnih tačaka sa protivnikom. Samim tim, ako se dobro izvede, odbrani je veoma teško i da je uspori, a gotovo nemoguće da je zaustavi. Timove koji u tome uspeju stručno nazivamo šamponi

 

Postoje tri osnovne vrste odbrane pick and rolla:

- probijanjem/razbijanjem bloka,

- preuzimanjem i

- iskakanjem

 

Probijanje 

Probijanje ili razbijanje bloka ( nije stručan naziv, ali je bar jasan) podrazumeva da defanzivni bek protrčava pored bloka koji je napravio protivnički centar i ne dozvoljava da mu igrač sa loptom pobegne. U toj situaciji defanzivni centar, takozvanim bampovanjem( biće objašnjeno promerom), usporava ili na kratko zadržava igrača sa loptom, a potom se vraća na čuvanje svog igrača. Ovaj vid odbrane se najčešće izvodi, ali je pun nedostataka. Prvo: ako se postavi kvalitetan blok( što je karakteristično za krupnije centre), protivnik lako pravi višak, koji se kasnije teško popunjava. Drugo: defanzivni centar je, kod ove vrste odbrane, u vrlo teškoj situaciji, jer bampovanje iziskuje odličnu pokretljivost( Amerikanci to zovu quicknes). Treće: ne sme se zaboraviti ni sekunadarni cilje bloka, usporavanje beka, pa i ako probije blok, on često ostaje u zaostatku za igračem sa loptom.

 

Preuzimanje

Najjednostavniji je vid odbrane, a podrazumeva zamenu čuvara. Naime, kada bek ostane u bloku, centar preuzima igrača sa loptom. Međutim ima jednu veliku manu: mis-mach se tada izuzetno lako kreira. To je najpogubnije ako se igra visoko( daleko od koša), gde je igrač sa loptom sada daleko brži od svog čuvara i prodorom može vrlo lako da ga pretrči. Takođe bek ostaje se centrom koji, ako krene ka košu i uz adekvatan pas, postaje gotovo nezaustavljiv. Sa druge strane, ovaj vid odbrane često koriste takozvani all-around timovi. Svi njihovi igrači su približno istih karakteristika, pa ako su dobro uigrani i ukomponovani, mogu vrlo kvalitetno da pruzimaju( američka reprezentacija organizuje odbranu na ovaj način, zbog izrazitih fizičkih prednosti u odnosu na protivnike).

 

Iskakanje 

Za razilku od prve dve, kod iskakanja je neophodno da u odbrani učestvuju svi igrači. U osnovi liči na prvu opciju. Razlika je u tome što odbrambeni centar ne usporava igrača sa loptom, već ga iskakanjem usmerava u njemu željenu stranu.  Pri tome bek se ne odvaja od igrača koga čuva( pod uslovom da nije ostao u bloku). Tada moraju da reaguju ostali igrači jer je centar ostao nebranjen, i često mu je otvoren put ka košu. Međutim, ako oni to dobro urade, igrač sa loptom nema mnogo opcija jer su mu svi saigrači pokriveni, čuvar je uz njega, a na koš nije pametno kretati jer se centar koji je iskočio nakon nekoliko seundi vraća u odbranu. U suštini, ako se dobro uigra, najbolja je odbrambna opcija. Sa druge strane, i najmanji propust ume skupo da košta.

Evo par primera:

Video 1  

U ovoj odbrani vidimo  Glena Davisa (11) kako dva puta iskače, što ostatak tima odlično prati, a potom preuzima. Odlična timska odbrana, u kojoj je on ipak uradio najveći posao, donela je kontra napad i lake poene.

 

 

Video 2

Opet su na delu Celticsi. Prvo vidimo odlično preuzimanje na strani, potom kratko udvajanje koje omogućuje centru da se brzo vrati. Sve to odlično prate i ostali igrači, sve pozicije su pokrivene. Loš pas ide u ćošak, na drugi kraj terena. Tu se ponovo igra pick and roll, ali se ovog puta preuzimanje ne isplati, i lopta siže do centra. Međutim, pomoć beku dolazi se druge strane i težak šut je izblokiran. Za sve to vreme, nema otvorenog igrača koji bi primio loptu.

 

Ovde sam dao samo osnovni opis. Kombinacije odbrana su velike, kao i varijacije, sve u zavisnosti od trenutne situacije. Duško Ivanović, trener ekipe koja je dobila Barselonu prošle godine, u mini elektronskoj knjizi objašnjava kako se on brani od pick and rolla, kako bira i kombinuje igrače, šta im savetuje i šta generalno misli o ovom napadu. Takođe i Igor Kokošov ima svoju verziju elektronskog priručnika, do duše nešto opširniju. Dok Duško govori o konkretnoj primeni koju koristi, u drugoj knjizi temeljnije je obrađen sam postupak odbrane, detaljno opisane mnoge podvrste i ukazano na šta sve valja obratiti pažnju tom prilikom. Ako sam nekoga zainteresovao za ovu temu, ovde ima sasvim dovoljno materijala za dalju analizu.

Pick and roll(pik n rol)

Pick and roll (ili po naški "pik-n-rol") je jedna od osnovnih napadačkih akcija, najčešće korišćena u igri 2 na 2. Pojavila se davno, ali je kulminirala 90ih godina prošloga veka, da bi danas bila najvažniji element u strategijama mnogih trenera. Čak se i do finala stizalo zahvaljujući prednostima ove akcije.
 
 
Šta je pick and roll i kako se izvodi? 
 
Prema školskim definicijama u kreiranju učestvuju dva igrača, od kojih je jedan u posedu lopte (najčešće je to bek čuvan od strane, takođe, beka) i kreće se smerom ka protivničkom košu. Drugi( centar) mu prilazi s prednje strane, najčešće pod uglom od 90, i postavlja pik (više volim da kažem blok, deluje prirodnije) kojim usporava ili, u boljoj varijanti, potpuno zaustavlja protivničkog beka. Bek tada prolazi pored tog bloka( PIK), a saigrač koji ga je postavio nakon tog prolaska okreće se leđima oko protivnika koga je markirao( ROLL) i kreće se paralelno sa svojim bekom dalje u smeru koša. Tada sledi dodavanje od strane beka koje se pretvara u asistenciju u slučaju efikasnog završetka od strane centra. Jednostavno? Pa, u osnovi, da.

 
Video1: Školski primer u izvedbi superzvezdi
 
 
 
Kakve još varijante postoje? 
 

Sve prethodno opisano su, zapravo, školski primeri tj. ono što najčešće viđamo.  Ipak, primena od strane kvalitetnijih ekipa je mnogo šira i kompleksija i bukvalno za sve navedeno postoje alternative( dve ili više). Krenimo redom:

U samom izvođenju učestvuju dva igrača, ali su za odbranu najveće noćne more preostala trojica, pogotovo kod timova koji imaju više kvalitetnih šutera. Na njih se u tim trenucima obraća mnogo manje pažnje nego na gore pomenutu dvojicu, pa samim tim imaju više prostora da upute kvalitetan šut. Bek sa loptom se, nakon protrčavanja pored bloka, vrlo često odluči za dodavanje nekome od njih i egzekucija je neminovna. Kada se tako igra česta je pojava da nekog igrača, organizatora igre, ni ne primetimo tj. nemamo utisak da je odradio značajniji posao, a u zvaničnoj statistici stoji dvocifren broj asistencija. Takođe, mnogo zavisi i od kretnji preostalih igrača, odnosno pravovremenih otvaranja kako bi bili u prilici da prime adekvatan pas i upute šut. Naravno podrazumevno je da se otvoreni šutevi moraju pogađati, inače igra nema efekata.

Akciju najčešće izvode bek i centar, jer su im fizičke predispozicije u skladu sa potrebama. Bek je nizak i agilan, dobro se kreće i ima mogućnost da stvori prednost nakon izlaska iz bloka. Takođe niski igrači su, češće nego visoki, dobri šuteri pa im tako očišćen prostor pruža priliku da to i pokažu. Sa druge strane, centri su visoki i krupni, samim tim manje pokretni, ali zato izuzetno superiorniji kada se dočepaju reketa( ta superiornost naravno zavisi i od kvaliteta asistencije). Medjutim i ovde ima varijacija. Naime, postoji velki broj takozvanih univerzalnih igrača koji mogu da igraju obe uloge. Ako se na parketu nađu dvojica sa tim karakteristikama, vrlo je teško organizovati odbranu na njima jer igraju po primcipu svako sa svakim, i lako kreiraju mis-mečevi. Krilni igrači litvanske reprezentacije su to veoma dobro radili na poslednjem turniru u Turskoj.

Kada govorimo o bloku koji se postavlja, takođe postoje razlike. Ako je osnovna zamisao da se beku otvori prostor u širinu, centar će ga postaviti pod uglom od 90° i time će protivnički bek biti potpuno otsečen od igrača koga čuva. Mana ovoga je ta da se slabije pokretni centri teže uključuju u nastavak akcije, pa je lakše organizovati odbranu na njima. Drugi način je da ugao postavljenog bloka bude manji, čime se centar lakše okreće i brže otvara. U ovoj situaciji defanzivni bek se ne otseca, već samo usporava, ali ipak igrač sa loptom uspeva da ostvari prednost od, najmanje, jednog koraka. Ovaj vid igranje pick n roll-a otvara mnogo više opcija, ali ga uglavnom igraju kvalitetniji timovi. Zašto? Pa ako se blok ne postavi hiruški precizno, kvalitetniji odbrambeni igrači ga vrlo lako probijaju( Dimitris Diamantidis je doktorirao takve blokove pa su neupotrebljivi protiv njega). Ali, ako se sve odradi kako valja, dovosi rezultate.

Na kraju, kada centar primi pas nakon što se dokopa reketa, poentiranje je vrlo često. Ali ako taj gorostas poseduje dodatne kvalitete, sem visine i snage, takođe ima veliki broj opcija. Prva od njih je svakako povratni pas na šut( najčešće na krilo, jer sa te pozicije odbrambeni igrači moraju da dođu na pomoć centru), što je kompleksnija varijanta od one kada šutera trži prvi igrač, ali i teže branjiva. Takođe postoji opcija( meni omiljena) duplog pasa. Dešava se da, kada centar primi loptu, bek biva zaboravljen od strane odbrane, što on ume da kazni kvalitetnom kretnjom ka košu bukvalno iza leđa protivnika, pa dok su svi fokusirani na loptu, centar nakon jedne do dve sekunde zadržavanja vraća pas igraču od koga ga je primio i ovaj je u prilici da završi prelepu akciju.

Video2: Phoenix Suns-i su, do ove sezone, posedovali najkompletniju ekipu za ovakve akcije

Video3: Savršenstvo ili nešto najbliže tome

 

Što se tiče odbrane pick and rolla, to je jedna od najkompleksnijih tematika u svetu košarke i posebno ću je obraditi u nekom od narednih članaka.

 

Bog čuva jadransku ligu

Žalili se Srbi Bogu da im “nikad ništa nije pomogao”, a ovaj im odgovorio: “A trojke Đorđevića”?! Od nedelje 25. aprila 2010. godine ovaj stari vic dobija novu dimenziju, pa odgovor Svevišnjeg glasi: “A trojke Đorđevića i Kecmana”! Neverovatan pogodak Dušana Kecmana sa više od dvadeset metara udaljenosti od koša protivnika, u samo šest desetinki poslednje sekunde produžetka finalne utakmice NLB lige (poznatije kao “Jadranska liga”) između dva već godinama najbolja košarkaška kluba na prostorima nekadašnje Jugoslavije, “Partizana” i “Cibone” u “Zagrebačkoj Areni”, kad su domaćini “trojkom” u poslednjoj sekundi poveli sa 74:72 – pamtiće se i prepričavati decenijama, baš kao i već pomenute trojke Aleksandra Đorđevića iz 1992. i 1997. godine. Možda čak i duže, jer je “Sale nacionale” svoje istorijske pogotke (za “Partizan” u finalu “fajnal fora” Evrolige u Istanbulu protiv “Huventuda” za 71:70 i u Barseloni 30. juna 1997. na Evropskom prvenstvu za reprezentaciju tadašnje Jugoslavije protiv Hrvatske za 64:62, u prvom međusobnom susretu po raspadu bivše zajedničke države i ukidanju sankcija sportskim selekcijama i ekipama iz Srbije i Crne Gore) postigao na način svojstven košarkaškoj igri (vođenje lopte, trka sa vremenom, finta, skok i šut), dok je “bacanje kamena sa ramena” Dušana Kecmana zaista “nešto što se događa jednom u sto godina”, kako je i on sam izjavio neposredno po završetku ove više nego neobične utakmice.

Naveo sam za prirodu tekstova koje pod nadnaslovom “Sport i propaganda” već deset godina pišem za “Helsinšku povelju” * neuobičajeno mnogo suvih činjenica i enciklopedijskih podataka, prvenstveno zato što je ta Kecmanova “trojka”, bar u ovdašnjoj sportskoj javnosti i u prvim izveštajima većine sportskih novinara, stavila sportsku priču iznad svih drugih, koje bi sigurno bile u prvom planu da očajnički potez “Partizanovog” veterana (rođen je 6. novembra 1977.) nije urodio plodom. Mada neki naslovi u dnevnim novinama - “Kecman trojkom sa pola terena srušio snove Cibone” (”Blic”), “Kecmanov projektil rasplakao Zagreb” (“Politika”), “Kecman šokirao Zagreb” (Večernje novosti”) ili “Kecmanovo čudo usred Zagreba” (Press”) - u ravnopravno naglašavaju i sam događaj i mesto gde se sve odvijalo, likujući nad sportskom nesrećom protivnika (Hrvata, Zagreba, “Cibone”), ipak su nesvakidašnjost i neponovljivost samog poteza doprineli da se kompletno izveštavanje, bar u prva dva dana, zadrži na onome što i jeste najvrednije u čitavoj priči, na sportskoj drami sa završnicom kakva nije viđena ni u holivudskim limunadama o košarkaškim ekipama i asovima. U tom smislu je indikativan uravnoteženi naslov iz lista “Danas” (“Kecmanova luda trojka donela titulu”), koji ukazuje da je ipak daleko važnije šta neko sportsko dostignuće konkretno znači od toga ko je zbog toga “zavijen u crno”.

Da ta lopta tih dvadesetak metara nije preletela baš tom putanjom, sigurno bismo i u prvim izveštajima, a posebno u naknadnim komentarima bili zasuti pričama o “fizičkom napadu na našu klupu” (incident u drugom poluvremenu, na koji su zagrebački organi reda ipak brzo i odlučno reagovali), “atmosferi linča” (skandiranje većeg dela publike “Ubi, ubi Srbina”) ili o “sudijskoj krađi” (uvek se nađe dovoljno elemenata za takvo opravdavanje neuspeha)… S druge strane, mediji u Hrvatskoj bi slavili svog “Boga” (Bojana Bogdanovića, koji je na samo šest desetinki sekunde pre kraja pogodio za tri poena i vođstvo “Cibone” 74:72) i uglavnom bi ostala neobjašnjena činjenica da je u takvoj “atmosferi” i sa takvim “suđenjem” ekipa “Partizana” ušla u poslednjih pola minuta sa četiri poena prednosti, da je u tim trenucima njihov najskuplji igrač na terenu Amerikanac Lorens Roberts promašio čak tri slobodna bacanja, da Dušan Vujošević nije zatražio “tajm aut” kad je upravo Dušan Kecman početnički pogrešio i prepustio napad protivnicima posle samo nula sekundi (nagazio liniju pri ubacivanju lopte)…

Nerado čitam, još manje citiram “Kurir”, ali uz njihov izveštaj objavljena je možda najtačnija izjava, upravo Robertsa: “Kecman mi je spasao dupe. Promašio sam odlučujuća slobodna bacanja, ali sreća je ovog puta bila na našoj strani”. Uz izvinjenje za doslovno prepisivanje, ove dve rečenice pokazuju da sportisti uglavnom znaju da se utakmice dobijaju ili gube na samom terenu i da sve ostalo (mediji, publika, sudije, organizacija), ma koliko uticalo na igru, ipak ne ubacuje loptu u koš, ni sa linije slobodnih bacanja, još manje sa više od pola igrališta. Frustracije i posttraumatski sindromi na relacijama Srbi – Hrvati, Beograd – Zagreb, “naši” i “njihovi”… činiće još dugo susrete košarkaša “Partizana” i “Cibone” (dva neosporno najbolja, najuspešnija i evropski najznačajnija sportska kolektiva u svojim državama) “utakmicama visokog rizika”, posebno kad se odlučuje o nečemu konkretnom, kao što je u ovom slučaju bila titula pobednika NLB lige, ali već sama činjenica da se ova liga već i od strane najžešćih kritičara ističe kao respektabilno i korisno takmičenje – vremenom će širiti prostor za stavljanje u prvi plan čisto sportskih, pa potom i komercijalnih aspekata čitave priče. Zato su se sasvim iskrenim doimale izjave oduševljenog Romana Lisca, direktora NLB lige, da su dodela završnog turnira Zagrebu, uz posetu od oko 30.000 gledalaca, te neverovatna završnica, sa “trojkama” Bogdanovića i Kecmana, potvrdili ovo regionalno takmičenje na najbolji mogući način i trajno smanjili prostor za skeptike, protivnike, uskogrude zaštitnike “nacionalnih šampionata”, propagandiste po medijima i budale na tribinama. Da Dušan Kecman nije ispao Vujoševićev “kec iz rukava”, ne verujem da bi ove Liščeve izjave bile primljene na isti način i da u prvi plan, bar kad je reč o ovdašnjim medijima, ne bi isplivalo sve ono što diskredituje ovo takmičenje, pa je tako ta “trojka” sačuvala i nešto mnogo vrednije od Robertsove zadnjice.

O savremenom sportu se ne može razmišljati bez isticanja te dve osnovne koordinate, spektakl i zarada, a zagrebačko finale devete “Jadranske lige” donelo je obilje elemenata za priču koja će, na duži rok, bez obzira na zlurade viceve i komentare posetlaca raznih sajtova, koristiti košarci na čitavom ex-yu prostoru. Za kraj i jedna “dnevna vest”, koja nema nikakve veze sa Kecmanovom trojkom, ali se slučajno dogodilo da je dan kasnije Izvršni odbor Međunarodne košarkaške federacije (FIBA) odlučio na sednici u Pekingu da liniju za tri poena, koja se do sada nalazila na 6,25 metara, pomeri na 6,75 metara od 2010. godine na Olimpijskim igrama, kao i na svetskim i kontinentalnim šampionatima, a posle Olimpijade 2012. godine u Londonu biće primenjivano na svim takmičenjima pod okriljem FIBA i nacionalnih saveza.
Neki šeret je ispod ove vesti na nekom od sajtova sa sportskim vestima odmah okačio komentar da se može očekivati pomeranje granice za “trojku” na dvadeset metara, pa ko ima Kecmana…