Blogujemo i dalje!
Put slave (Glory Road)
TOP 10 igrača koji su obeležili 2010u
Čovek je bljesnuo u NBA pre oko mesec dana, poobarao je nekoliko ličnih rekorda u skokovima i rampama i postao gotovo nezamenljiv. Nažalost, nije igrao za reprezentaciju zbog povrede, ali je Duda Ivković naglasio da računa na njega za neki od narednih nastupa nacionalnog tima. Radi se o centru izuzene snage, ali i vrlo kvalitetne tehnike koju je dodatno unapredio, ali i nezgodne naravi (najveći skandal napravio je na evropskom prvenstvu 2007 nakon utakmice sa Grčkom). Za eksploziju i napredak zaslužio je da se nađe na ovoj listi kao deseti. 
Možemo mi Srbi da se hvalimo kako igramo srcem i pobeđujemo, opet srcem (što ne osporavam), ali Litvanci su letos pokazali kako se to zaista radi i potpuno zasluženo nas ostavili na (lošem?) četvrtom mestu. A Kleiza je bio stub ove ekipe, ne samo najbolji pojedinac, već i igrački i emotivni vođa. Takođe, beležio je nezaboravne partije u Olimpijakosu, kada je na momente potpuno sam mleo protivnike. Za sve prikazano, zaslužena pozicija.
Da li mu je to bila želja ili ne, ne znam, ali prošlu godinu je obeležio kao najveći "skandal-majstor". Nakon porodičnih, nazovi problema, u samoj završnici Playoffa nije uspeo da se stabilizuje i Konjanici ostaše bez titule. Najveću prašinu podigao je potpisivanjem astronomskog ugovora za Miami, koji ce videti da li mu se isplati. Čovek koji je od omiljenog sportiste Amerike, za godinu dana, postao najomraženija ličnost svetskog sporta, definitivno je među ličnostima koje su, na neki način, obeležile 2010tu.
Jedan od najboljih mladih igrača Evrope i definitivno najbolji "dunker". Neke prognoze su govorile da će biti drugi pick na NBA draftu, ali on je odlučio da ostane u Partizanu (čini se da je zavoleo Srbiju više od mnogih Srba). Uživao sam u predstavama koje je priređivao, a nadam se samo još boljem jer vreme je da sazri jer nosi veliki teret na plećima. Njegova pojava me često tera da se zamislim: isto smo godište; gde je on, a gde sam ja? Neću da objašnjavam razloge, možda je zaslužio i višu poziciju.
Već sam pisao o Dirku. U tom članku sam ga naveo kao nekoga ko bi, recimo, mogao da mi bude "omiljeni igrač". Kao takav, naravno, zaslužuje svoje mesto na listi (eto, br. 6, pa mi posle recite da sam subjektivan). Šta je on uradio u godini za nama? Isto što radi već godinama, predvodi Dallas i objašnjava kako se igra košarka. Jedino mi je žao što sa svojim Maveracksima nikako da osvoji titulu, uvek im tako malo nedostaje. Dakle, želja za next year je: zasluženi šampionski prsten.
Kevin Durant je razlog zbog koga nisam prestao da pratim NBA dešavanja. Iako obdaren izuzetnim atletskim predispozicijama, on zna šta se zaista ceni u košarci i trudi se to da unapređuje. Bio je kapiten reprezentacije Sjedinjenih Država koja je zvaničnio svetski No.1, a na kraju "Mundobasketa" (potpuno zasluženo) i MVP. Takođe, u sezoni 2009/10 uspeo je da odvede Thundere u Play-Off i da tamo izuzetno namuči La Lakerse. Za očuvanje kvaliteta igre pod obručima i "ne stvaranje" skandala, zasluženo peto mesto.
Pamtiće ga čak tri nacije pa sam ga, shodno tome, strpao na adekvatno mesto. Na mene je, konačno, ostavio utisak ozbiljnog igrača (koliko-toliko), koji i razmišlja dok igra. Osim neverovatnih šuteva (ne samo onaj protiv Španije), delio je veoma kvalitetne pasove, a ponekad se i pametno povlačio u stranu. Osim što je izabran za prvu petorku na tom prvenstvu, najbolji je organizator igre u Evropi prošle sezone. Španci, Grci i Srbi su rekli: Miloš Teodosić br. 3.
Možete li zamisliti ovakvu listu bez njega? Ja ne. Možda Jordana niko ne može prevazići, ali ako se to kojim čudom dogodi, ovo će biti krivac. Osvajanje šampionskog prstena je velika stvar, a Kobe ju je gotovo rutinski odradio. Mnogi ga mrze, mnogi ga pljuju i prozivaju, tvrde kako je arogantan, prepotentan i ko zna šta još (pridevi, jako opasno oružje u pogrešnim rukama). Ne znam kako to vide, niti gde, znam samo da me to ne zanima. Ono što ja vidim je: najoblji košarkaš planete danas, pravi lider i neverovatan kao individualac. Kao što se može uočiti, nisam prepisivao (nije prvi).
"Koji Scola, da li si ti normalan?" Neko je ovo pomislio, naravno. Ne krivim ga, jasno da postoje i bolji izbori. Ali Scola je upravo ono što ponavljam godinam, igrač koji se oslanja isključivo na košarkaško znanje, na solidan šut i pravu, nesebičnu, timsku igru. Sa Argentinom nije uspeo da uzme medalju u Turskoj, ali je urpkos tome izabran u najbolji tim (to inače nije praksa). Namučio je Srbiju i "razbio" Brazil, a u NBA gotovo sam igra protiv fizički neuporedivo dominantnijih igrača. Kada je odlazio iz Evrope, niko mu nije predviđao blistavu karijerau. Povredom Minga ukazala mu se šansa da postane prvi čovek tima i od tada to radi tako da bi mnoge veće zvezde mogle da nauče štošta od njega. 
Taman kad sam pomislio da je lista sastavljena, on mi se pojavi u mislima. Da, Kecman je definitivno čovek koji je obeležio prošlu godinu. Pozicija, težina, vreme, sve je to nebitno, koš se mora postići, a ko to najbolje zna. Ne samo "prigušivač" u Zagrebu, i F4 Evrolige je njegova zasluga (ne potcenjujem ostale, ni slučajno), tj. partiaja u prvom meču sa Maccabijem koja je napravila razliku i Partizan odvela u Pariz. Onaj koji je uvek tu kada treba, kada svima drhti ruka i nervozni su, Dule sav teret i odgovornost preuzima na sebe. I pobeđuje.He got game, film o košarci
Evropa ili NBA?
Pretpostavljam da nemate dilemu, NBA je najjača liga na svetu bez svake sumnje. To je apsolutno tačno i besmisleno je pokušavati da se dokaže suprotno. Medjutim sam stil igre u Evropi za mene je mnogo primamljiviji.
Nakon nekoliko godina svakodnevnog gledanja utakmica, analiza igara i statistike, potpuno sam oguglao na fascinacije koje sam imao kao klinac( naravno, za prave poznavaoce košarke i dalje sam nezreo). Ali promenio sam način razmišljanja, na prvom mestu, ali i gledanja samih utakmica. Sećam se prve sezone u NBA koju sam ispratio od samog početka. LeBeon James je tada iskočio u prvi plan. On je leteo, gazio i mleo protivnike, sam je dobijao utakmice. Gledao sam uspaničene mrave( tako su svi ostali izgledali u odnosu na njega) kako se muvaju okolo pokušavajući, valjda, da ga zbune. Ali na kraju je uvek bivalo isto: sportski pozdrav i kratak komentar uz bezizražajno lice "You are crazy man". Da li ga još uvek gledam istim očima? Bogami ne. Naučio sam mnogo, izmedju ostalog da je ta superiornost i atleticizam koje on ima samo deo tehničkog elementa jednog košrakašra. A gde su tu još dva (timski duh i filozofija) koje mora da ima jedan profesionalni igrač? Sa godinama se cela slika promenila i te vratolomije su mi sada gotovo nebitne. U čemu je problem? Pa u tome što se, uslovno rečeno, svi budući košarkaši ugledaju na njega tj. osnovni im je cilj da steknu izuzetnu fizičku dominaciju i ubeđeni su da će time postati kvalitetni igrači i lideri.
Zašto Evropa? Imam nekoliko razloga i svi se svode na prirodnost same igre. Kada se krene od izbora igrača, nailazi se na prvu prednost evropske košarke(opet ponavaljam, za moj ukus). Kada se u tim dovodi mladi igrač, za ovdašnje skaute pri izboru je na prvom mestu potencijal. Dečko je neiskusan, tek ga treba naučiti. Bitno je samo da li ga je uopšte moguće nečemu naučiti. Logično je, zar ne? Bogami, za američke kolege nije. I tamo, takođe, igrač se razvija i napreduje. Ali ako nije došao sa izvanrednom količinom predznanja odbacije se gotovo kao da nikada nije ni postojao. Fenomenalan primer je Jan Vesely, verovatno jedan od najtalentovanijih igrača Evrope trenutno. Neverovatna mi je pojava da on, pored svega, poseduje i taj atleticizam koji je na najvišoj ceni u NBA. Kako ga onda niko od njihovih skauta nije primetio? Da nije on slučajno gadljiv na novac( broj nula na ugovorima veoma je različit)? Ili mu se izuzetno svidela Srbija? Ne bih rekao....Naravno, ne može da se govori o razlici ako se ne spomenu pravila. Nije logično da su Ameri toliko superiorniji, da je to posledica samo njihovog umeća. Kada krenemo od pravila koraka iz mesta, nošene lopte, daleko grublje i čvršće igre, a uz to i isključenje tek nakon šestog faula, jasno se vidi da im i sistem igre daje veliki broj prednosti koje Evropljani nemaju.
U glavnom, daleko od toga da mi je NBA liga nezanimljiva. Playoff svake godine donese nova iznenađenja i nove junake. Ali u Evropi, naročito u Evroligi, uživam u svakom momentu koji provedem pored televizora. Ne samo kada igra Partizan( mada su te utakmice poseban doživljaj), već sve ostale utakmice daleko su sadržajnije od onih koje se igraju preko okeana. Možda krećem u nemoguću misiju, ali pokušaću to i drugima da prikažem.
Promene, promene i na kraju PROMENE!!!
Svedoci smo radikalnih promena u svetu sporta. Krenuvši od fudbala( ako njega uopšte više možemo nazivati sportom), preko kod nas sve popularnijeg tenisa, dođemo tako i do moje omiljene teme za razmišljanje i razgovor. Zašto baš košarka, šta fali, recimo, fudbalu? Ili odbojci? Ne, nemam konkretan i jak razlog, ali imam milion malih, možda i nebitnih, ali meni dovaljnih da zanemarim sve ostalo.
Dakle, promene. Stariji se sećaju vremena kada se košarkaška strategija svodila na: trči-šutni. Od nastanka igre ovaj period bio je najduži. Nicali su veliki klubovi, rađale se zvezde, osvajali trofeji. Zauzeta je dobra pozicija u svetu sporta i počele su da se javljaju ideje o napretku same igre. Izmenjena su neka pravila, ali još važnije, izmenjeno je razmišljanje i pogled na samu igru. Tada su došle dve nezaboravne decenije. Igralo se za publiku, tečno ili lepršavo svejedno, ali onako kako mi to volimo. Publika zapravo nije ni znala šta voli, ali je odmah prepoznala "pravu stvar" i počela da je obožava. Radjali su se igrači, kao i ranije, ali vreme je stvorilo zvezde, superzvezde. Divila se naša publika( mislim na srpsku) Larry Bird-u, Johnson-u, Jordan-u; volela Divca, Đorđevića, Danilovića. Ali zavolela je igru, to je najveći produkt toga vremena, zavolela je misaonu igru koja je tada nastala.
A onda je došlo vreme za nove promene, neočekivane i bespotrebne, ali neizbežne. Sve je krenulo sa pojavom zvanom "Michael Jordan". Jeste bio najbolji, jeste ostavio neizbrisiv trag, gledaoci su se osećali privilegovano dok su ga gledali( nisam imao tu čast, tek sam se ispilio tada, ali čuo sam gomile priča i sve su govorile isto). Ali njegova pojava imala je kontraproduktivan efekat na buduće igrače, na nove superzvezde. Svi su želeli da budu kao Michael, želeli su da "lete", i krenuli da se razvijaju u tom pravcu. Šta smo time dobili? Atletiku pod obručima koju danas gledamo u NBA-u, a koja je počela da zahvata i EUROLEAGUE BASKETBALL. Gledam ih samo sve, skaču, istežu se, šutiraju, raznorazne vratolomije izvode, ali niko od njih ne preti da ozbiljno ugrozi kralja.
Ovo će trajati sve dok nekome ne padne na pamet nešto novo, naizgled bolje, a mi ćemo ponovo biti svedoci promena koje ćemo moći da kritikujemo ili hvalimo, u zavisnosti od ukusa.
