"I ja imam svoga Boga, ime mu je Bodiroga"
Stih iz Blažine pesme mi je došao iznenada, onako kako stihovi i treba da dolaze. A dolazi uz misao o čoveku, u punom smislu te reči, o velikom sportisti i verniku, ali pre svega čoveku. Malo se zna da je, osim što nam je donosio pehare i medalje, kao poštovalac crkvenog mišljenja, ulagao i ulaže u verske institucije. Smatra da mu je vera u Boga i ljude pomogla da postigne i dostigne zacrtane ciljeve. Sve se, kako Duško Vujošević kaže, temelji na poverenju. Jer poverenje ne može da postoji delimično, ono se ili ima - ili nema. A graditi karijeru i ime na poverenju, to znači biti čovek. Neko je sigurno, baš u ovom momentu, pomislio kako je to danas teško/nemoguće. Površno posmatrajući, tako je. Potsećam, ovaj čovek je to činio slavnih 90ih godina prošloga veka i jedan je od naših najboljih produkta tog vremena. Ponosni smo na njega, zar ne?
Dakle Dejan Bodiroga, klinac koji je krenuo od Mašinca, a završio, što se igračkog dela tiče, kao najbolji košarkaš Evrope u poslednjih 50 godina. Naglasio sam "što se igračkog dela tiče" jer on košarci definitivno nije rekao svoju poslednju reč. Radi se o igraču koji igra na poziciji klasičnog krila. Apsolutno se slažem sa tvrdnjama Krešimira Ćosića, inače Dejanovog prvog profesionalnog trenera, da njegovo postavljanje na poziciju beka-šutera ne doprinosi mnogo iskoristivosti takvog igrača, a uglavnom ni potrebama tima.
Tehničke karakteristike
Igra mu se zasnivala na kvalitetnim prodorima ka košu. Počtak driblinga tj. momenat kada spušta loptu prvi put na parket, često je značilo i: igrač u odbrani manje. Da li zbog varke pre ulaska u dribling, koje je doktorirao, da li zbog šut-finte, i najkvalitetniji odbrambeni igrači ispadali su iz igre veoma često. Sam njegov prodor je ostao misterija za većinu. Nije posedovao naročitu brzinu, niti snagu, ali su zato promene pravaca bile izluđujuće. Pored toga, upravljanje loptom takođe je za 99% igarača ostala nemoguća misija( neki stručnjaci tvrde da je Bodiroga znao apsolutno sve driblinge koji postoje u košarci). A to ne dolazi samo od kombinacije "talenat+rad", već i od razmišljanja u datom momentu, praćenja kretanja i poznavanja protivnika, ali i iskustva. A završnica, iako ne efektna i bez atraktivnih zakucavanja, bila je uvek sigurna i materijalizovala je sve prethodno. Upravo zbog završnice, zbog momenata kada se lomi meč i kada se "na muci poznaju junaci", postoji velika grupa nas, poštovalaca lika i dela Bodiroginog. Upravo se zahvaljujući psihološkoj crti uzdigao iznad ostalih( mislim na brojne MVP titule).
Velika količina materijala, u izvedbi samo jednog čoveka
Da li će svet videti još ovakvih igrača? Možda i hoće, ali izgleda da ja neću. Zašto? Kada sam prethodno govorio o tome, rekao sam da se znanje košarke danas ne ceni, ili bar ne dovoljno. Tako da je mala verovatnoća da će neki talentovani mališan biti uzet pod nadzor vrhunskog stručnjaka, trenirati dva puta dnevno, ukupno sedam sati( jer Bodiroga je tako funkcionisao sa Krešimirom Ćosićem), i bez vrhunske mišićne konstrukcije postati No1. Ne verujem, ali se nadam.
Dwight Howard, dokaz da ni najbolje nije dovoljno dobro
Priča o supermenu počela je skoro, kada je vitki i skočni srednjoškolac počeo da nabacuje mišićnu masu, naročito u predelu ramena, a da pri tome ne gubi na atletskim sposobnostima. Čulo se za njega od samog početka, ali većina nije smatrala da se radi o budućoj superzvezdi, već samo o običnom "glupom crnji". A onda se to veliko dete( tako ga zovu) razgoropadilo. Već pet godina je najbolji skakač i bloker ( što je slučajno i rekord) NBA lige, i dva puta je bio Defensive player godine. No, ići će on i dalje, uveren sam u to. Kako? Sa svojim abnormalnim rasponom ruku i lakoćom nošenja ogromnog tela najdominantinji je pod obručima trenutno, ali od ove sezone ima oružje više. Naime, u napadu nije pokazivao( do sada) toliku dominaciju kao u odbrani, uglavnom je poentirao nakon dobrih asistencija, ali u duelima 1 na 1 leđima( uglavnom) ili licem ka košu lako je gubio prethodno teško ostvarene pozicije, a završnice su mu bile izuzetno nemaštovite i često neefikasne. No, kada sam pogledao prvih 5 minuta utakmice protiv Miami-a, videh da se nešto bitno izmenilo. Ovog leta, dok su se drugi bavili potpisivanjem astronomskih ugovora, naš je centar radio sa jednim od najboljih igrača na toj poziciji u istoriji: Hakeem Olajuwon-om( najbolji po košarkaškom znanju). Ukratko, oduševio je sve prisutne. Izuzetno je popravio leđnu tehniku i dosta je maštovitiji u rešavanju 1 na 1 pod košem, stekao više osećaja pri levom poluhorogu, a ono što je mene lično impresioniralo, uzimao je( i pogađao) veliki broj šuteva o tablu( taj pomalo satanizovan šut jedino Tim Duncan i dalje aktivno koristi). Naravno, otvaranja iz pik n roll-a kao i kontrola reketa su i dalje na najvišem nivou.Dirk Nowitzki, mali Bog košarke
Ponestaje mi reči kada govorim ili pišem o njemu. Da, toliko me fascinira.
Ne bih da tupim o osnovnim podacima, ima ih dovoljno na Wikipediji, kao i na sajtu NBA. Takođe na YouTube-u postoji veliki broj snimaka koji vrlo suvoparno opisuju ovu "veličinu".
Dakle, Dirk! Ako krenemo od osnova košarke, svi kvalitetni treneri govore o tome kako igrač najpre mora da savlada šut, a potom se radi na usavršavanju ostalih elemenata( jer poenta je, gle čuda, postići koš, a to se radi šutem). Kasnije igrač često zaboravi na to( da iskoristim priliku da pohvalim promenu udaljenosti linije za 3 poena, jer će ona vratiti taj pomalo zaboravljeni šut s polu-distance). Dakle, ako uzmemo u obzir da je šut osnovni košarkaški element, onda ovog čoveka slobodno možemo zvati "Prof. dr Dirk Nowitzki". To što je član 50-40-90 kluba ne oslikava samo njegov kvalitetan šut, već i slekciju istog. Naime, ono što posebno cenim kod igrača koji pogotke trže iz daljine, jeste da osete kada im ruka drhti, kada su nesigurni i da to rešavaju sami sa sobom, umesto što se ispucavaju i samim tim ŠTETE timu( naću da navodim na koga ovom prilikom mislim). Dirk, kada nema veče, ne frustrira se i ne iskaljuje bes na obručima i gledaocima iz bližih redova, već pokušava da drugim svojim kvalitetima dopirinese timu i dozvoljava drugima da odrade njegov posao. Sa druge strane, kada "ima veče" nezaustavljiv je gde god da krene i šta god da uradi. Takođe jedan je od najboljih izvođača slobodnih bacanja u istoriji( prosek se vrti oko 90), što pokazuje da je, uz sav kvalitet koji poseduje, smiren i predan igri.
A ono što me najviše fascinira jesu njegove eksplozije u poslednjoj četvrtini. Kako god da odigra prve tri deonice, protivnici strepe šta će se desiti u četvrtoj. Nije retkost, šta više česta je pojava, da prvih 36 minuta završi sa jednocifrenim brojem poena, a na kraju pređe svoj prosek( koji je uvek preko 20). No, to je statistika. Njegova pojava na terenu i izvedbe koje radi u tim trenucima jesu ono što ga čini velikanom. Kontroliše igru tima, smiruje usijane glave i diže uspavane, trudi se isključivo da pronađe najbolje opcije u napadu, ali najvažnije je da preuzima odgovornost u ključnim momentima. Najneizvesnije NBA utakmice završene su tako što je Dirk pogodio šut, za 2 ili 3 poena, i njime doneo pobedu svojim Dallas Mavericksima. Apsolutni lider na terenu.
