Miami Heat - New Jersey Nets [101 - 78], demonstracija sile
Real-time izveštavanje
Prva četvrtina
U prvih 6 minuta Miami relativno sporo igra u napadu, većina lopti ide preko James-a. U odbrani zato čvrsti, New Jersey ne nalazi rešenje, samo Lopez pogađa za [15:4]. Heat uz minimalne greške sigurno drži 10ak poena razlike. Tek 2 minuta pre kraja pada prva trojka za Miami, a postiže je Waide. Na kraju [29:18] za Miami. Strelci: za Miami, Wade [10], Bosh [8], James [6]; za New Jersey Lopez [11].
Druga četvrtina
Otvara je odlični Ilgauskas sa 6 poena, uglavnom na asistencija James-a koji fenomenalno organizuje igru i odrađuje nekoliko solo-akcija. U trećem minutu pada i prva trojka za New Jersey, postiže je Devin Harris. U nastavku James dobija treću ličnu, pa se seli na klupu. Bosh je u tim trenucima odličan u napadu i odbrani. Ofanzivni skokovi drže New Jersey u igri [12:2], ali prednost Heata konstantno raste, do[+19], zahvaljujući dominaciji u napadu i kvalitetnoj odbrani( punili su reket jer je Nets-e izdao šut). Tek je u poslednjih 2 minuta viđena po jedna trojka na obe strane). Na kraju [57:42]. Strelci: Miami Wade [15], Bosh [14], James [12]; kod Netsa samo Lopez dvocifren [17].
Treća četvrtina
Započela je sa po trojkom na obe strane, Arroyo ondnosno Harris. Konstantna je prednost Heata izmedju [13 - 19] poena. LBJ se malo ispucava, a pošto ga šut ne služi, poene ubacuje sa linije penala. Heat igra odličnu odbranu, seku nekoliko lopti i lagano nalaze rešenja u napadu. Poenima Bosh-a prvi put odlaze na 20 razlike [75 - 55]. U nastavku Floriđani efektni u napadu, rešetaju koš, u odbrani Netsi teško nalaze rešenja. Lopeza uglavnom Harris prati. Na kraju Bosh i James sa po [18] poena najefikasniji.
Četvrta četvrtina
Miami je lagano priveo posao kraju. Konačni rezultat [101 - 78] jasno oslikava demonstraciju sile. New Jersy nije pronašao rešrnje za veliku trojku. Heat je uz to igrao sigurno sa veoma malim brojem izgubljenih lopti, za šta su zaslužni najviše Arroyo i James. Niko ovu utakmicu neće dugo pamtiti( osim mene jer je prva koju analiziram u real time-u). Na kraju, James najzapaženiji sa [20] poena, [7] skokova( koliko je imao i CB) i [7] asistencija. Ostatak velike trojke: Bosh [18] poena, Wade[17].
Na istoku zasijalo punaom snagom, na zapadu ništa novo
Stigao "Godo" - James Gist
Tradicionalno snažnu centarsku liniju Partizana upotpuniće tamnoputi Amerikanac James Gist. Slabo se šta zna o njemu osim osnovnih podataka( da je igrao na univerzitetu Maryland, a zatim u Italiji i Rusiji). Prema oskudnom broju snimaka sa YouTube-a, stiče se utisak da je reč o dobrom skakaču sa izvanrednim spektrom zakucavanja. Ono što bi trebalo da bude njegov zadatak je da, pre svega, popunjava reket u odbrani, kako se ne bi ponavljale šetnje protivnika kroz isti, kao na utakmici sa Zalgirisom. Sa druge strane, teško je reći koja će mu biti uloga u napadau jer to zavisi isključivo od odluke Vlade Jovanovića kako će postavljati igru( da li će se tražiti asistencije za njega iz kretnje ili će se praviti izolacije za 1 na 1 licem ili ledjima ka košu, ili će pak, poput Đekića, širiti napad šutem spolja i time ostavljati više prostora za spuštanje na Jawai-a i Katića). Bilo kako bilo, tim je KONAČNO kompletan i sada sledi pravi posao.
Za kraj da ispoljim malo navijačkih strasti: Napred Partizan!!!
"Popili" Cedevitu ali, da li će nam to biti dovoljno?
Ma šta ko mislio, teram ja po svome i dalje. Veliki i mali poznavaoci košarke, priznati/poznati i anonimni stručnjaci, copypastuju pozdrave i poruke podrške Vladinoj skupini. Da, sve će biti dobro, tim će se uigrati i imaćemo sjajnu ekipu, spremnu da odgovori na izazove i ponovi prošlogodišnji uspeh. Nastavimo li ovako, nekoga čeka neprijatno iznenađenje.
Ovako kako sada stojimo( a to je: vrlo loše), ne piše nam se dobro. Krajnje je interesantno poređenje koliko je ova pobeda nebitna( s jedne strane), a koliko bi poraz bio bitan( sa druge). Cedevita je( uz svo dužno poštovanje) po kvalitetu ipak slabiji tim od Partizana i duel protiv njih sa tesnom završnicom ne nagoveštava blistavu budućnost. A ako u šerpu dodamo i prikazanu igru, jelo će biti nedokuvano, tj. uz način na koji smo večeras igrali, čak i sa podignutom formom, nemamo šta da tražimo u Evroligi. Pobeda nam maže oči govoreći kako je neuspeh protiv Zalgirisa bio samo trenutna neuigranost( a argumentovano sam u prethodnom članku pokazao da to nije tačno i da je problem dublji). Poraz bi, sa druge strane, pao izuzetno teško i meni kao velikom navijaču, ali bi naterao čelnike i upravu da se zamisle, što bi dalje imalo za rezultat promene na nekim pozicijama, a samim tim i sistema igre.
Opet, moram i to da naglasim, postoji mogućnost da je ovo zapravo varka, da je naslednik Duška Vujoševića redovno radio domaće zadatke i da u rukavu ima više kečeva koje će vaditi tokom sezone, zavisno od situacije. Naravno da je i ova opcija realna gotovo kao i prethoda jer, kako je Dule i sam govorio, njegov rad se nije zasnivao samo na kreiranju trenutno snažnog i uigranog tima, već je stvarao sistem koji je jaka veza između samih igrača, ali i igrača i uprave, a koji ne zavisi ni od jednog pojedinca. U svom krajnjem izdanju taj sistem ne bi zavisio ni od samod Duleta, a s obzirom da je Vlada Jovanović bio njegova desna ruka kroz ceo proces, velika je verovatnoća da zna šta radi i da ćemo finalni proizvod njegovog rada videti tek na proleće( Duško Vujošević je znao kako bira igrače, zašto bira baš njih i šta će dobiti od svakog ponaosob, pa tako verujem i da je znao i da izabere adekvatnog pomoćnika i zamenika).
Vreme će pokazati, naravno, i iskreno se nadam da se moje negativne sumnje neće ispuniti( ipak sam, pre svega, navijač).
Krenulo je loše, a biće i gore (Zalgiris-Partizan 73-62)
Počela je nova sezona Evrolige, moj život ponovo ima smisla! Sreda i četvrtak uveče, udobna fotelja, pivo, poznati Šarenčev glas i EUROLEAGUE BASKETBALL, potpuni hedonizam vlada. Srećan sam.
18:45 Sa neizvesnošću iščekujem početak i uznemireno srčem našu poznatu živuljku( neću da reklamiram).
18:50 Hej ljudi, dajte to malo življe!( već sam započeo uobičaeni razgovor sa TV prijemnikom).
19:00 Gde ovaj trči? Zašto ga je pustio? Pa jel to izgrađena pozicija za šut? Šta je sad pokušao? I bilo bi tu još mnogo "????????"
21:30 Svi su davno otišli u svlačionice, a ja još uvek nepomično sedim pitajući se: "Šta činiti"?
Bogami, neko će nakon ovoga morati dobro da se počeše. Na stranu to što smo izgubili, bilo je očekivano. Večeras prikazana igra ne obećava mnogo, ali jasno pokazuje da nešto valja promeniti. Šta? Problema je mnogo pa prosto ne znam odakle bih počeo. Recimo, redom. Nemamo organizatora igre, dakle nemamo igru. Lafayette, iako može da se vadi na to da se skoro priključio timu, nije pokazao naročto umeće. A da stvar bude još gora, u njemu nisam video ni želju da bilo šta uradi. Ostaje to da je apostrofiran kao timski igrač, kao neko ko pre svega razigrava ostale, pa kada se uzme u obzir da nije imao dovoljno vremena za uigravanje, moguće ga je ostaviti pod znakom pitanja( mada smatram da je Partizanu potreban drugi tip igrača, brz i prodoran poput Lester Bo Mccalebb-a, koji bi u rotaciji sa Božićem i povremeno Klobučarem ubrzao igru). Dalje, o Božiću i Kecmanu nemam šta naročito da dodam, ljudi su se pokazali kao izvanredni igrači za završnicu i mislim da tu neće biti većih problema u toku sezone. Pomenuh i Klobučara. Jeste da mu je najprirodnije mesto na poziciji beka-šutera, što će verovatno i igrati najvećim delom, ali agilnost koju poseduje omogućuje mu povremenu ulogu organizatora igre. Milosavljaević je taj koga stavljam pod najveći upitnik. Bio je na korak od odlaska na svetsko prvenstvo, vrlo dobro se pokazao igrjući za Radnički, ali večerašnja igra: jako loše. Siguran sam da, što se njega tiče, ima mesta za napredak.
Jan Vesely??? Strašno, ma kakvo strašno, katastrofalno. Previše spuštanja pod sam koš, ipak je on mnogo opasniji iz kretnje. To je do trenera. Ali slobodna bacanja su njegova krivica. Pad koncentracije ili nešto drugo, mora pod hitno da se rešava. A najveći problem je krilni centar. Đekića sam gledao uživo kako igra sa igračim svoje fizičke konstrukcije i sa sigurnošću mogu da tvrdim da će biti vrhunski igrač. Može da razvuče odbranu šutevima iz daljine, odličan je i u napadima ispod samog koša, ali masa mu strašno nedostaje. Sumnjam da Lešić poseduje kvalitet za najjače takmičenje, dakle pod hitno je potreban još jedan krilni centar( snažan ali relativno pokretljiv). Spekuliše se da bi to bio Stephane Lasme. Odlično, njegova osnovna karakteristika je kvalitetna odbrana pod samim košem, a to mi to nemamo( ne kvalitetnu, gotovo da nemamo nikakvu odbranu u reketu). Da, upravo sam napao najveći ponos Partizana: centre. U odbrani su oduvek bili snažni i dominantni, kao i u napadu, i očigledna je namera Vlade Jovanovića da nastavi višedecenijsku tradiciju. Medjutim, to se večeras nije ni naziralo. Sirovi Jawai bio je daleko od očekivanja, nedovoljno je otvarao prostor bekovima( a to se od kurpulrntnog centra na prvom mestu očekuje), a pritom je uzeo dobar deo minutaže Katiću. Sto se Raška tiče, mnogo veći broj lopti mora da ide na njega i smatram da će biti rezulatata.
I šta sada? Prvo: smsiliti kakav tim može da se napravi( ne deluje mi ovo kao tim koji je sastavljen sa nekom velikom idejom, kao što je to bio slučaj prošle godine). Drugo: kompletirati ga( dovest zver od krilnog centra i po mogućnosti zameniti Lafayette-a mlađim i bržim igračem). A kad se to odradi, počinje pravi posao: uigravanje. Partizan, realno, ne poseduje kvalitet za igru sa visokobudžetnim gigantima Evrope, pa ako žele samo da prođu prvu fazu moraće ne da igraju kao jedan već da dišu kao jedan. Bilo kako bilo, uživaću u svakom momentu uz svoj omiljeni klub.
Bog čuva jadransku ligu
Naveo sam za prirodu tekstova koje pod nadnaslovom “Sport i propaganda” već deset godina pišem za “Helsinšku povelju” * neuobičajeno mnogo suvih činjenica i enciklopedijskih podataka, prvenstveno zato što je ta Kecmanova “trojka”, bar u ovdašnjoj sportskoj javnosti i u prvim izveštajima većine sportskih novinara, stavila sportsku priču iznad svih drugih, koje bi sigurno bile u prvom planu da očajnički potez “Partizanovog” veterana (rođen je 6. novembra 1977.) nije urodio plodom. Mada neki naslovi u dnevnim novinama - “Kecman trojkom sa pola terena srušio snove Cibone” (”Blic”), “Kecmanov projektil rasplakao Zagreb” (“Politika”), “Kecman šokirao Zagreb” (Večernje novosti”) ili “Kecmanovo čudo usred Zagreba” (Press”) - u ravnopravno naglašavaju i sam događaj i mesto gde se sve odvijalo, likujući nad sportskom nesrećom protivnika (Hrvata, Zagreba, “Cibone”), ipak su nesvakidašnjost i neponovljivost samog poteza doprineli da se kompletno izveštavanje, bar u prva dva dana, zadrži na onome što i jeste najvrednije u čitavoj priči, na sportskoj drami sa završnicom kakva nije viđena ni u holivudskim limunadama o košarkaškim ekipama i asovima. U tom smislu je indikativan uravnoteženi naslov iz lista “Danas” (“Kecmanova luda trojka donela titulu”), koji ukazuje da je ipak daleko važnije šta neko sportsko dostignuće konkretno znači od toga ko je zbog toga “zavijen u crno”.
Da ta lopta tih dvadesetak metara nije preletela baš tom putanjom, sigurno bismo i u prvim izveštajima, a posebno u naknadnim komentarima bili zasuti pričama o “fizičkom napadu na našu klupu” (incident u drugom poluvremenu, na koji su zagrebački organi reda ipak brzo i odlučno reagovali), “atmosferi linča” (skandiranje većeg dela publike “Ubi, ubi Srbina”) ili o “sudijskoj krađi” (uvek se nađe dovoljno elemenata za takvo opravdavanje neuspeha)… S druge strane, mediji u Hrvatskoj bi slavili svog “Boga” (Bojana Bogdanovića, koji je na samo šest desetinki sekunde pre kraja pogodio za tri poena i vođstvo “Cibone” 74:72) i uglavnom bi ostala neobjašnjena činjenica da je u takvoj “atmosferi” i sa takvim “suđenjem” ekipa “Partizana” ušla u poslednjih pola minuta sa četiri poena prednosti, da je u tim trenucima njihov najskuplji igrač na terenu Amerikanac Lorens Roberts promašio čak tri slobodna bacanja, da Dušan Vujošević nije zatražio “tajm aut” kad je upravo Dušan Kecman početnički pogrešio i prepustio napad protivnicima posle samo nula sekundi (nagazio liniju pri ubacivanju lopte)…
Nerado čitam, još manje citiram “Kurir”, ali uz njihov izveštaj objavljena je možda najtačnija izjava, upravo Robertsa: “Kecman mi je spasao dupe. Promašio sam odlučujuća slobodna bacanja, ali sreća je ovog puta bila na našoj strani”. Uz izvinjenje za doslovno prepisivanje, ove dve rečenice pokazuju da sportisti uglavnom znaju da se utakmice dobijaju ili gube na samom terenu i da sve ostalo (mediji, publika, sudije, organizacija), ma koliko uticalo na igru, ipak ne ubacuje loptu u koš, ni sa linije slobodnih bacanja, još manje sa više od pola igrališta. Frustracije i posttraumatski sindromi na relacijama Srbi – Hrvati, Beograd – Zagreb, “naši” i “njihovi”… činiće još dugo susrete košarkaša “Partizana” i “Cibone” (dva neosporno najbolja, najuspešnija i evropski najznačajnija sportska kolektiva u svojim državama) “utakmicama visokog rizika”, posebno kad se odlučuje o nečemu konkretnom, kao što je u ovom slučaju bila titula pobednika NLB lige, ali već sama činjenica da se ova liga već i od strane najžešćih kritičara ističe kao respektabilno i korisno takmičenje – vremenom će širiti prostor za stavljanje u prvi plan čisto sportskih, pa potom i komercijalnih aspekata čitave priče. Zato su se sasvim iskrenim doimale izjave oduševljenog Romana Lisca, direktora NLB lige, da su dodela završnog turnira Zagrebu, uz posetu od oko 30.000 gledalaca, te neverovatna završnica, sa “trojkama” Bogdanovića i Kecmana, potvrdili ovo regionalno takmičenje na najbolji mogući način i trajno smanjili prostor za skeptike, protivnike, uskogrude zaštitnike “nacionalnih šampionata”, propagandiste po medijima i budale na tribinama. Da Dušan Kecman nije ispao Vujoševićev “kec iz rukava”, ne verujem da bi ove Liščeve izjave bile primljene na isti način i da u prvi plan, bar kad je reč o ovdašnjim medijima, ne bi isplivalo sve ono što diskredituje ovo takmičenje, pa je tako ta “trojka” sačuvala i nešto mnogo vrednije od Robertsove zadnjice.
O savremenom sportu se ne može razmišljati bez isticanja te dve osnovne koordinate, spektakl i zarada, a zagrebačko finale devete “Jadranske lige” donelo je obilje elemenata za priču koja će, na duži rok, bez obzira na zlurade viceve i komentare posetlaca raznih sajtova, koristiti košarci na čitavom ex-yu prostoru. Za kraj i jedna “dnevna vest”, koja nema nikakve veze sa Kecmanovom trojkom, ali se slučajno dogodilo da je dan kasnije Izvršni odbor Međunarodne košarkaške federacije (FIBA) odlučio na sednici u Pekingu da liniju za tri poena, koja se do sada nalazila na 6,25 metara, pomeri na 6,75 metara od 2010. godine na Olimpijskim igrama, kao i na svetskim i kontinentalnim šampionatima, a posle Olimpijade 2012. godine u Londonu biće primenjivano na svim takmičenjima pod okriljem FIBA i nacionalnih saveza.
Neki šeret je ispod ove vesti na nekom od sajtova sa sportskim vestima odmah okačio komentar da se može očekivati pomeranje granice za “trojku” na dvadeset metara, pa ko ima Kecmana…
Evropa ili NBA?
Pretpostavljam da nemate dilemu, NBA je najjača liga na svetu bez svake sumnje. To je apsolutno tačno i besmisleno je pokušavati da se dokaže suprotno. Medjutim sam stil igre u Evropi za mene je mnogo primamljiviji.
Nakon nekoliko godina svakodnevnog gledanja utakmica, analiza igara i statistike, potpuno sam oguglao na fascinacije koje sam imao kao klinac( naravno, za prave poznavaoce košarke i dalje sam nezreo). Ali promenio sam način razmišljanja, na prvom mestu, ali i gledanja samih utakmica. Sećam se prve sezone u NBA koju sam ispratio od samog početka. LeBeon James je tada iskočio u prvi plan. On je leteo, gazio i mleo protivnike, sam je dobijao utakmice. Gledao sam uspaničene mrave( tako su svi ostali izgledali u odnosu na njega) kako se muvaju okolo pokušavajući, valjda, da ga zbune. Ali na kraju je uvek bivalo isto: sportski pozdrav i kratak komentar uz bezizražajno lice "You are crazy man". Da li ga još uvek gledam istim očima? Bogami ne. Naučio sam mnogo, izmedju ostalog da je ta superiornost i atleticizam koje on ima samo deo tehničkog elementa jednog košrakašra. A gde su tu još dva (timski duh i filozofija) koje mora da ima jedan profesionalni igrač? Sa godinama se cela slika promenila i te vratolomije su mi sada gotovo nebitne. U čemu je problem? Pa u tome što se, uslovno rečeno, svi budući košarkaši ugledaju na njega tj. osnovni im je cilj da steknu izuzetnu fizičku dominaciju i ubeđeni su da će time postati kvalitetni igrači i lideri.
Zašto Evropa? Imam nekoliko razloga i svi se svode na prirodnost same igre. Kada se krene od izbora igrača, nailazi se na prvu prednost evropske košarke(opet ponavaljam, za moj ukus). Kada se u tim dovodi mladi igrač, za ovdašnje skaute pri izboru je na prvom mestu potencijal. Dečko je neiskusan, tek ga treba naučiti. Bitno je samo da li ga je uopšte moguće nečemu naučiti. Logično je, zar ne? Bogami, za američke kolege nije. I tamo, takođe, igrač se razvija i napreduje. Ali ako nije došao sa izvanrednom količinom predznanja odbacije se gotovo kao da nikada nije ni postojao. Fenomenalan primer je Jan Vesely, verovatno jedan od najtalentovanijih igrača Evrope trenutno. Neverovatna mi je pojava da on, pored svega, poseduje i taj atleticizam koji je na najvišoj ceni u NBA. Kako ga onda niko od njihovih skauta nije primetio? Da nije on slučajno gadljiv na novac( broj nula na ugovorima veoma je različit)? Ili mu se izuzetno svidela Srbija? Ne bih rekao....Naravno, ne može da se govori o razlici ako se ne spomenu pravila. Nije logično da su Ameri toliko superiorniji, da je to posledica samo njihovog umeća. Kada krenemo od pravila koraka iz mesta, nošene lopte, daleko grublje i čvršće igre, a uz to i isključenje tek nakon šestog faula, jasno se vidi da im i sistem igre daje veliki broj prednosti koje Evropljani nemaju.
U glavnom, daleko od toga da mi je NBA liga nezanimljiva. Playoff svake godine donese nova iznenađenja i nove junake. Ali u Evropi, naročito u Evroligi, uživam u svakom momentu koji provedem pored televizora. Ne samo kada igra Partizan( mada su te utakmice poseban doživljaj), već sve ostale utakmice daleko su sadržajnije od onih koje se igraju preko okeana. Možda krećem u nemoguću misiju, ali pokušaću to i drugima da prikažem.
Promene, promene i na kraju PROMENE!!!
Svedoci smo radikalnih promena u svetu sporta. Krenuvši od fudbala( ako njega uopšte više možemo nazivati sportom), preko kod nas sve popularnijeg tenisa, dođemo tako i do moje omiljene teme za razmišljanje i razgovor. Zašto baš košarka, šta fali, recimo, fudbalu? Ili odbojci? Ne, nemam konkretan i jak razlog, ali imam milion malih, možda i nebitnih, ali meni dovaljnih da zanemarim sve ostalo.
Dakle, promene. Stariji se sećaju vremena kada se košarkaška strategija svodila na: trči-šutni. Od nastanka igre ovaj period bio je najduži. Nicali su veliki klubovi, rađale se zvezde, osvajali trofeji. Zauzeta je dobra pozicija u svetu sporta i počele su da se javljaju ideje o napretku same igre. Izmenjena su neka pravila, ali još važnije, izmenjeno je razmišljanje i pogled na samu igru. Tada su došle dve nezaboravne decenije. Igralo se za publiku, tečno ili lepršavo svejedno, ali onako kako mi to volimo. Publika zapravo nije ni znala šta voli, ali je odmah prepoznala "pravu stvar" i počela da je obožava. Radjali su se igrači, kao i ranije, ali vreme je stvorilo zvezde, superzvezde. Divila se naša publika( mislim na srpsku) Larry Bird-u, Johnson-u, Jordan-u; volela Divca, Đorđevića, Danilovića. Ali zavolela je igru, to je najveći produkt toga vremena, zavolela je misaonu igru koja je tada nastala.
A onda je došlo vreme za nove promene, neočekivane i bespotrebne, ali neizbežne. Sve je krenulo sa pojavom zvanom "Michael Jordan". Jeste bio najbolji, jeste ostavio neizbrisiv trag, gledaoci su se osećali privilegovano dok su ga gledali( nisam imao tu čast, tek sam se ispilio tada, ali čuo sam gomile priča i sve su govorile isto). Ali njegova pojava imala je kontraproduktivan efekat na buduće igrače, na nove superzvezde. Svi su želeli da budu kao Michael, želeli su da "lete", i krenuli da se razvijaju u tom pravcu. Šta smo time dobili? Atletiku pod obručima koju danas gledamo u NBA-u, a koja je počela da zahvata i EUROLEAGUE BASKETBALL. Gledam ih samo sve, skaču, istežu se, šutiraju, raznorazne vratolomije izvode, ali niko od njih ne preti da ozbiljno ugrozi kralja.
Ovo će trajati sve dok nekome ne padne na pamet nešto novo, naizgled bolje, a mi ćemo ponovo biti svedoci promena koje ćemo moći da kritikujemo ili hvalimo, u zavisnosti od ukusa.
