Evropa ili NBA?
Pretpostavljam da nemate dilemu, NBA je najjača liga na svetu bez svake sumnje. To je apsolutno tačno i besmisleno je pokušavati da se dokaže suprotno. Medjutim sam stil igre u Evropi za mene je mnogo primamljiviji.
Nakon nekoliko godina svakodnevnog gledanja utakmica, analiza igara i statistike, potpuno sam oguglao na fascinacije koje sam imao kao klinac( naravno, za prave poznavaoce košarke i dalje sam nezreo). Ali promenio sam način razmišljanja, na prvom mestu, ali i gledanja samih utakmica. Sećam se prve sezone u NBA koju sam ispratio od samog početka. LeBeon James je tada iskočio u prvi plan. On je leteo, gazio i mleo protivnike, sam je dobijao utakmice. Gledao sam uspaničene mrave( tako su svi ostali izgledali u odnosu na njega) kako se muvaju okolo pokušavajući, valjda, da ga zbune. Ali na kraju je uvek bivalo isto: sportski pozdrav i kratak komentar uz bezizražajno lice "You are crazy man". Da li ga još uvek gledam istim očima? Bogami ne. Naučio sam mnogo, izmedju ostalog da je ta superiornost i atleticizam koje on ima samo deo tehničkog elementa jednog košrakašra. A gde su tu još dva (timski duh i filozofija) koje mora da ima jedan profesionalni igrač? Sa godinama se cela slika promenila i te vratolomije su mi sada gotovo nebitne. U čemu je problem? Pa u tome što se, uslovno rečeno, svi budući košarkaši ugledaju na njega tj. osnovni im je cilj da steknu izuzetnu fizičku dominaciju i ubeđeni su da će time postati kvalitetni igrači i lideri.
Zašto Evropa? Imam nekoliko razloga i svi se svode na prirodnost same igre. Kada se krene od izbora igrača, nailazi se na prvu prednost evropske košarke(opet ponavaljam, za moj ukus). Kada se u tim dovodi mladi igrač, za ovdašnje skaute pri izboru je na prvom mestu potencijal. Dečko je neiskusan, tek ga treba naučiti. Bitno je samo da li ga je uopšte moguće nečemu naučiti. Logično je, zar ne? Bogami, za američke kolege nije. I tamo, takođe, igrač se razvija i napreduje. Ali ako nije došao sa izvanrednom količinom predznanja odbacije se gotovo kao da nikada nije ni postojao. Fenomenalan primer je Jan Vesely, verovatno jedan od najtalentovanijih igrača Evrope trenutno. Neverovatna mi je pojava da on, pored svega, poseduje i taj atleticizam koji je na najvišoj ceni u NBA. Kako ga onda niko od njihovih skauta nije primetio? Da nije on slučajno gadljiv na novac( broj nula na ugovorima veoma je različit)? Ili mu se izuzetno svidela Srbija? Ne bih rekao....Naravno, ne može da se govori o razlici ako se ne spomenu pravila. Nije logično da su Ameri toliko superiorniji, da je to posledica samo njihovog umeća. Kada krenemo od pravila koraka iz mesta, nošene lopte, daleko grublje i čvršće igre, a uz to i isključenje tek nakon šestog faula, jasno se vidi da im i sistem igre daje veliki broj prednosti koje Evropljani nemaju.
U glavnom, daleko od toga da mi je NBA liga nezanimljiva. Playoff svake godine donese nova iznenađenja i nove junake. Ali u Evropi, naročito u Evroligi, uživam u svakom momentu koji provedem pored televizora. Ne samo kada igra Partizan( mada su te utakmice poseban doživljaj), već sve ostale utakmice daleko su sadržajnije od onih koje se igraju preko okeana. Možda krećem u nemoguću misiju, ali pokušaću to i drugima da prikažem.
Promene, promene i na kraju PROMENE!!!
Svedoci smo radikalnih promena u svetu sporta. Krenuvši od fudbala( ako njega uopšte više možemo nazivati sportom), preko kod nas sve popularnijeg tenisa, dođemo tako i do moje omiljene teme za razmišljanje i razgovor. Zašto baš košarka, šta fali, recimo, fudbalu? Ili odbojci? Ne, nemam konkretan i jak razlog, ali imam milion malih, možda i nebitnih, ali meni dovaljnih da zanemarim sve ostalo.
Dakle, promene. Stariji se sećaju vremena kada se košarkaška strategija svodila na: trči-šutni. Od nastanka igre ovaj period bio je najduži. Nicali su veliki klubovi, rađale se zvezde, osvajali trofeji. Zauzeta je dobra pozicija u svetu sporta i počele su da se javljaju ideje o napretku same igre. Izmenjena su neka pravila, ali još važnije, izmenjeno je razmišljanje i pogled na samu igru. Tada su došle dve nezaboravne decenije. Igralo se za publiku, tečno ili lepršavo svejedno, ali onako kako mi to volimo. Publika zapravo nije ni znala šta voli, ali je odmah prepoznala "pravu stvar" i počela da je obožava. Radjali su se igrači, kao i ranije, ali vreme je stvorilo zvezde, superzvezde. Divila se naša publika( mislim na srpsku) Larry Bird-u, Johnson-u, Jordan-u; volela Divca, Đorđevića, Danilovića. Ali zavolela je igru, to je najveći produkt toga vremena, zavolela je misaonu igru koja je tada nastala.
A onda je došlo vreme za nove promene, neočekivane i bespotrebne, ali neizbežne. Sve je krenulo sa pojavom zvanom "Michael Jordan". Jeste bio najbolji, jeste ostavio neizbrisiv trag, gledaoci su se osećali privilegovano dok su ga gledali( nisam imao tu čast, tek sam se ispilio tada, ali čuo sam gomile priča i sve su govorile isto). Ali njegova pojava imala je kontraproduktivan efekat na buduće igrače, na nove superzvezde. Svi su želeli da budu kao Michael, želeli su da "lete", i krenuli da se razvijaju u tom pravcu. Šta smo time dobili? Atletiku pod obručima koju danas gledamo u NBA-u, a koja je počela da zahvata i EUROLEAGUE BASKETBALL. Gledam ih samo sve, skaču, istežu se, šutiraju, raznorazne vratolomije izvode, ali niko od njih ne preti da ozbiljno ugrozi kralja.
Ovo će trajati sve dok nekome ne padne na pamet nešto novo, naizgled bolje, a mi ćemo ponovo biti svedoci promena koje ćemo moći da kritikujemo ili hvalimo, u zavisnosti od ukusa.
