Četvrtak, Decembar 02, 2010
"I ja imam svoga Boga, ime mu je Bodiroga"
Stih iz Blažine pesme mi je došao iznenada, onako kako stihovi i treba da dolaze. A dolazi uz misao o čoveku, u punom smislu te reči, o velikom sportisti i verniku, ali pre svega čoveku. Malo se zna da je, osim što nam je donosio pehare i medalje, kao poštovalac crkvenog mišljenja, ulagao i ulaže u verske institucije. Smatra da mu je vera u Boga i ljude pomogla da postigne i dostigne zacrtane ciljeve. Sve se, kako Duško Vujošević kaže, temelji na poverenju. Jer poverenje ne može da postoji delimično, ono se ili ima - ili nema. A graditi karijeru i ime na poverenju, to znači biti čovek. Neko je sigurno, baš u ovom momentu, pomislio kako je to danas teško/nemoguće. Površno posmatrajući, tako je. Potsećam, ovaj čovek je to činio slavnih 90ih godina prošloga veka i jedan je od naših najboljih produkta tog vremena. Ponosni smo na njega, zar ne?
Dakle Dejan Bodiroga, klinac koji je krenuo od Mašinca, a završio, što se igračkog dela tiče, kao najbolji košarkaš Evrope u poslednjih 50 godina. Naglasio sam "što se igračkog dela tiče" jer on košarci definitivno nije rekao svoju poslednju reč. Radi se o igraču koji igra na poziciji klasičnog krila. Apsolutno se slažem sa tvrdnjama Krešimira Ćosića, inače Dejanovog prvog profesionalnog trenera, da njegovo postavljanje na poziciju beka-šutera ne doprinosi mnogo iskoristivosti takvog igrača, a uglavnom ni potrebama tima.
Tehničke karakteristike
Igra mu se zasnivala na kvalitetnim prodorima ka košu. Počtak driblinga tj. momenat kada spušta loptu prvi put na parket, često je značilo i: igrač u odbrani manje. Da li zbog varke pre ulaska u dribling, koje je doktorirao, da li zbog šut-finte, i najkvalitetniji odbrambeni igrači ispadali su iz igre veoma često. Sam njegov prodor je ostao misterija za većinu. Nije posedovao naročitu brzinu, niti snagu, ali su zato promene pravaca bile izluđujuće. Pored toga, upravljanje loptom takođe je za 99% igarača ostala nemoguća misija( neki stručnjaci tvrde da je Bodiroga znao apsolutno sve driblinge koji postoje u košarci). A to ne dolazi samo od kombinacije "talenat+rad", već i od razmišljanja u datom momentu, praćenja kretanja i poznavanja protivnika, ali i iskustva. A završnica, iako ne efektna i bez atraktivnih zakucavanja, bila je uvek sigurna i materijalizovala je sve prethodno. Upravo zbog završnice, zbog momenata kada se lomi meč i kada se "na muci poznaju junaci", postoji velika grupa nas, poštovalaca lika i dela Bodiroginog. Upravo se zahvaljujući psihološkoj crti uzdigao iznad ostalih( mislim na brojne MVP titule).
Velika količina materijala, u izvedbi samo jednog čoveka
Da li će svet videti još ovakvih igrača? Možda i hoće, ali izgleda da ja neću. Zašto? Kada sam prethodno govorio o tome, rekao sam da se znanje košarke danas ne ceni, ili bar ne dovoljno. Tako da je mala verovatnoća da će neki talentovani mališan biti uzet pod nadzor vrhunskog stručnjaka, trenirati dva puta dnevno, ukupno sedam sati( jer Bodiroga je tako funkcionisao sa Krešimirom Ćosićem), i bez vrhunske mišićne konstrukcije postati No1. Ne verujem, ali se nadam.
Ok.Volim i ja Bodirogu.Ali,generalno ispravno mišljnjenje.....mislim stvarno...Pozdrav
Neverovatan igrač, žalim što nisam ranije rodjen, jer sada ne gledam košarku kao kada sam bio mali, tako da tada nisam mogao da razumem, a samim tim ni da uživam u svim čarima Bodirogine igre. Šteta što danas nema igrača barem sličnih njemu. Definitivno je potpuno razumeo igru i znao sve o njoj, jedino što je malo čudnovato izvodio slobodna bacanja, ali dobro niko nije savršen.
P.S Where's the ball!??
