Zonska odbrana

 
Tokom prošle sezone noćima sam sanjao Šarenčevu čestu izjavu: "Partizan je stao u zonu". Kao klinac sam često imao priliku da čujem te reči, a nisam imao blage veze šta znače. Znao sam jedino da je nešto gadno, ali za onaj drugi tim. Znao sam takođe( ne pitajte kako, prosto sam znao), da ću se ubrzo nakon toga radovati. Nisam pogrešio nikada, barem su takva bila moja dečačka shvatanja. I tako, gotovo niotkuda, zavoleo sam zonsku odbranu. A sada sam konačno u prilici da to i pokažeem.
 
S obzirom da se radi o jednostavnoj, ali izuzetno opširnoj tematici, ovde ću predstaviti samo osnovne pojmove vezane za nju: definiciju, prednosti, nedostatke i načine igranja( vrste).
 
 
 
Zonu igra: KO? Zona je: ŠTA? Zona se igra: KAKO? 
 
U pitanju je jedna od dve osnovne vrste odbrane. Zona je vrsta timske defanzivne taktike u kojoj je najčešće angažovano svih 5 igrača( postoje i varijacije kada je manji broj njih u zoni), a svaki od njih je zadužen za određeni prostor, odnosno deo terena. Ona, dakle, nije odbrana igrača, već prostora. Defanzivni igrač koji stoji u zonskom rasporedu brani određeni prostor koji mu je dodeljen, a tim kao celina brani sve prilaze ka košu. Ako protivnik, bio to igrač sa ili bez lopte, napusti prostor jednog, a pređe u prostor branjen od strane drugog igrača, on biva preuzet od strane drugog, bez obzira ko to bio. Prvi igrač, u toj situaciji, ostaje u svom prostoru. Time se jasno pokazuje značaj timske igre i komunikacije među igračima. Čovek po imenu Del Herris je rekao jednu veliku istinu: "U košarci nikada nije bilo uspešne tihe odbrane". 

 
Prednosti i nedostaci
 
Sa tehničke strane, veća sam rekao da joj je osnovna zamisao branjenje reketa. Centri pomažu jedni drugima pod samim košem, krila su tu da popune po potrebi, ili hvataju odbitke. Ona takođe kreiraju skakački trougao, veoma koristan timovima sa nešto nižim igračima. Bekovi ometaju pas pod koš, a takođe i brane šut. Zonom se dobro brani pick and roll preuzimanjem i generalno je kvalitetna odbrana od blokada. Takođe, zonu je teško probiti prodorom( u nekim njenim varijantama). Sa strane pojedinca, moguće je prikriti nedostatke i/ili sačuvati određenog igrača od ličnih grešaka. Nedostaci su, u raznim varijantama, odbrana šuta i visoke post pozicije, česti su problemi u zagrađivanju kao i nesporazumi po pitanju odgovornosti. Relativno je sporo postaviti je, pa je ranjiva na kontranapad.
 
 
Mogla bi se napisati čitava studija o tome koje sve vrste zone postoje, jer postoji više kriterijuma za podelu. Prema broju igrača u prvoj liniji postoje:
 
Parna: 2-3; 2-2-1; 2-1-2 
Neparna: 3-2; 1-3-1; 1-2-2 
 
Međutim, taj kriterijum je više teorijski i koristi se na višim nivoima, prilikom varijacija i kombinovanja. Ono što je mnogo češće je podela prema broju linija. Tako imamo zonu u: 
 
Dve linije: 2-3; 3-2
Tri linije: 1-2-2; 1-3-1; 2-1-2; 2-2-1
 
 
 
2-3 
 
Najčešće korišćena varijanta zone jer, prema nekim definicijama( s kojima se uglavnom slažem), osnovni cilj zone je odbrana rekate, ulazaka i pasova u reket. Formacija se postavlja tako što su dva igrača isturena napred, uglavnom su to bekovi, a ostala trojica su bliži košu i čeonoj liniji. Centar je osnovna figura, jer je glavni branilac reketa, ali ima pomoć ne jednog, već dva igrača. Krilni centar i krilo su, u osnovi, zaduženi za bokove, ali nije im osnovni cilj odbrana šuta, već brz dolazak na pomoć petici. Tako se ostvaruje lako popunjavanje reketa. Problem mogu da naprave protivnici sa dobrim šutem spolja, kao i istureni post igrač.

2-3
 

Pomenu sam Partizan na početku, pa evo sada da se osvrnem i na to. Prošle sezone ovo im je bilo verpvatno najjače defanzivno oružje, iz više razloga. Kao prvo, centra je tada igrao 2,29 metara visoki Slavko Vraneš. Kada takav igrač stoji u reketu, gotovo da mu pomoć i nije potrbna. A kao drugo, krilni centar( bio to Roberts ili Đekić) mogao je vrlo lako da popuni svoju stranu. Moja teorija je, međutim, da je kvalitet toj odbrani doneo treći igrač. Naime, većina timova nije imala, osim centra, igrača višeg od 2,10 metara, a prve tri pozicije su igrali sa visinom koja nije prlazila 2,00. Partizan je imao taj luksuz da na krilu igra Jan Vesely( 2,10) što je donelo potrbnu dominaciju.
 


3-2 
 
Ne bih je preporučio za često korišćenje, nikako. Za razliku od prethodne, dvojica igrača su sada pod košem, dok su trojica napolju. Reket je slabije branjen, pa zahteva veće angažovanje centara. Krila su takođe problem, jer su bukvalno prazna tj. nebranjena. Kao i kod prethodne, istureni post može da napravi problem. Sa druge strane, korisna je protiv timova koji forsiraju bekovsku igru sa mnogo šuteva. Takođe, sa tri igrača daleko od koša lako se kreće u kontranapad. Zonu 3-2 je najbolje primenjivati kao iznenađenja, kada je protivnički organizator igre pod pritiskom. Neki se treneri opredeljuju da njome brane brz šut, kada se lopta izvodi sa strane, što smatram korektnim do određene mere. 
 
3-2 
 
 
 
1-2-2
 
U ovoj formacij, koja je dosta slična prethodnoj, igrači stoje u tri linije. I dalje su dvojica pod košem, međutim preostali su podeljeni, pa su tako dvojica sada zadužena za prostor nešto bliže košu, dok je jedan potpuno isturen napred. Širenje druge linije u cilju odbrane šuta može da prouzrokuje ubacivanje igrača u sredinu. Uglovi su takođe loše porvieni. Dobre strane su na prvi pogled manje vidljive, ali kod samog izvođenja je uočljiva fleksibilnost upravo tih igrača, koji mogu da popune stranu ili deo koji je opterećen.

  1-2-2
 
 
 
2-1-2 
 
Još fleksibilnija. Sada je u drugoj liniji samo jedan igrač, koji je stub ove odbrane, dok su dvojica isturena. Centri i dalje zauzimaju iste pozicije. Prednost je dobro popunjavanje prostora i lako hvatanje odbijenih lopti. Nedostatak je protivnički šut pod uglom od 45 ili manjim u odnosu na čeonu liniju, ako je prva linija suviše zbijena. Ako je ona pak suviše raširena, otvoren je frontalni šut( pravo prema košu).

2-1-2
 
 
 
1-3-1
 
Nešto se ređe koristi u zadnje vreme, jer joj je osnovni cilj odbrana mesta sa koga se izvodi skok-šut( nažalost skoro potpuno zaboravljen košarkaški element). U tri linije su raspoređeni igrači tako da pvu i treću brani po jedan, dok su u drugoja trojica.  Jedan od njih je na sredini, on brani post poziciju, dok su preostali levo i desno od njega. Moguće ju je dobro odigrati, ali sa vrlo agilnom dvojicom na stranama, koji su u stanju da pokriju svoju liniju, a i da se brzo povuku na sam bok koji je, u osnovnoj postavci, nebranjen. 

1-3-1



Psihologijom iz ugla igrača i trenera, kao i napadanjem zone, baviću se u narednim člancima.