Košarka: juče, danas, sutra

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Priča o Donu Haskinsu, košarkaškom treneru NCAA divizije, koji je promenio svet košarke. Ne, nije nikakvo suvišno ispucavanje ni preuveličavanje, taj čovek je zaista učinio nešto što je zauvek promenilo košarku i učinilo je ovakvom kakvu je danas poznajemo. No, o tome kasnije. Glumi ga, moram da kažem fenomenalni, Josh Lucas. Film je pušten 2006te godine, a govori o košarkaškom timu Texas Western koledža iz El Pasoa, koji je 1966te godine uzeo NCAA titulu, kao potpuni autsajder. Ajmo sad redom.  

 

Sredinu prošloga veka u SAD-u obeležili su veliki sukobi crne i bele rase, to nam je poznato. U takvom okruženju, gde su belci bili dominantni, možemo samo da zamislimo koliko je "obojenima" bilo teško da se uključe u bilo kakve životne tokove, a ne daj Bože da postignu veće rezultate u nekoj oblasti. Kada je košarka, konkretno, u pitanju, jesu oni postojali, činili delove timova i igrali, ali nije se obraćala naročita pažnja na njih. Smatrani su skočnim i brzim (što i jesu), ali neinteligentnim igračima koji lako podležu pritisku. Don Haskins je prvi koji je rešio da stavi tačku na to (tako to izgleda odavde, ali činjenice govore i o nedostatku novca i ugleda samog koledža). Tako je za sezonu 1965/1966 okupio tim od sedam crnaca. Skandalozno, za to vreme. 

 

Ne samo rađen, nego i urađen, po istinitoj priči. Realno, ništa preterano i nestvarno, potpuno dočarava određeni trenutak, atmosferu na parketu i van njega, kao i sve ono što se dešavalao, a u vezi je sa timom iz El Pasoa. Ali, taj osećaj stoji samo dok se gleda film. Kada je govorimo o "istinitim događajima", te dve reči u opisu filma već duži period ne drže baš vodu. Međutim, kada sam krenuo da kopam, nailazio sam samo na potpuna poklapanja događaja, imena i cifara. Posebno, van svake konkurencije, oduševio me je izbor glumaca. Fotografija tima Texas Western koledža iz 1966te i ekipe koja se okupila 2006te nemaju gotovo nikakvih razlika, glumci liče na igrače toga tima. Potpuno fenomenalno, usudiću se da kažem.

 

 

 

To je kostur filma. Donov rad podrazumevao je disciplinu i odgovornost. Da citiram Josha "Ne igramo uličnu, već osnovnu, disciplinovanu, odbrambenu košarku". I to je dalo rezultate. Sa talentovanim igračima koje su drugi odbacili ostvario je rekord od 23 pobede u 24 utakmice. Ali, nije mu ta prosta dugogodišnja filozofija donela uspeh. Pravu razliku trener je napravio baš kada je priznao da mu ideja nije idealna, da su za pobedu nad kvalitetnijom ekipom potrebne mašta i sloboda. Da ga ponovo citiram "Igrajte svoju, ali igrajte i moju igru". Dakle, šta imamo ovde? Imamo čoveka koji zna dovoljno da dovede ekipu do savršenstva, a sa druge strane je dovoljno trezven da shvati kada je dosta, pa da ustupi dovoljno prostora igračima, zarad krajnjeg cilja (jednostavnije rečeno: kada nije u pravu, da to prizna). To je delo čoveka, ne trenera.

 

Nakon priče o "He got game", morao sam još jedan film da opišem/analiziram. Nije prepričan jer je to suprotno svrsi, a i možda nekoga navedem da ga pogleda. Mogao bih da razglabam još mnogo o filmu, ali mislim da je apsolutno nepotrebno. Oni koji su gledali verovatno razumeju i ono što bih dodao. A za sve ljubitelje košarke koji to nisu učinili: ne gledanje ovog filma je veliki propust. I nije samo za b-ball fanove. Svi, bez obzira na uzrast i interesovanja, treba da, prvom prilikom, potroše dva časa svog života uz Dona Haskinsa i njegovu ekipu. Posebno zbog toga što to vreme ne bi bilo uzlud potrošeno. Nikako.